Смрт мени нови плач приправи и сузе,
ка тебе нагло тач, ВОДОПИЋУ, узе,
јер не имам покоја, што с тобом опћити
овди већ нећу ја, ни те кад видити;
зач одкле вриједни мој ЗЛАТАРИЋ свијет ође 5
ти ме сам при ниједној згоди вик не ође,
ни те страх здржа вик, ни друзијех пријазан,
да мени помоћник не будеш ноћ и дан.
Ти сваком радости мојом се весели,
и сваком жалости без химбе дресели. 10
Са мном те свеђ имах. Љубежљив и виран
бијеше ми, тијем се звах покојан и миран.
Али ме и ти сад прије реда остави,
нека ме горки јад и болес зла дави.
Болим се још доста дицом твом и љуби, 15
жалосна ка оста покле те изгуби.
I тој ме усили, да тужно свеђ цвијељу,
родјаче мој мили, срчани пријателу,
а не ка друга чес: јер си ти у слави
коју краљ од небес избраним приправи.20
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 155, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
