У смрт господина Мароја Мажибрадића Шуљаге Писац: Динко Златарић
Румена прем зора ноћни мрак стираше
и сунце из мора за собом вођаше,
тер тмине бјежаху, и звијезде на неби
ријетке се виђаху и блиједе у себи,
кад пусти с неба глас ШУЉАГА: „Зач сузе 5
роните, јер од вас вјечни ме краљ узе?
Једа ли вам сада, пријатељи избрани,
на мисал, не пада, у кој сам ја страни?
Овди се у збору од вишњијех находим,
уз ШИШКА и ЂОРУ, по звијездах с ким ходим. 10
У дражијех забавах трајем сад вјечни дан,
нег кратки дочим стах у тилу завезан.
Јер, ако с оружја кадгоди хваљен бих,
али ку радос ја н лову оћутих,
све су теј радости при овијех јак облак 15
при сунца свитлости, паче прем тамни мрак.
Ине су државе и мјеста овамо,
и друге дубраве и поља нег тамо,
и друге сад гојим лугове с воћками
нег на свит ке мојим одгојих руками. 20
I ако, чим слављах умрле вил' дике,
појући устављах и вјетре и рике,
чим спивам сад славе од вишње области,
кола се уставе небеска од сласти.
Цијећ тога, о дрази пријатељи, ођите 25
сузе теј с уздаси, тер се већ смирите.
Дочим ја бих на свит, љубих вас са сву моћ;
љубав туј у забит ни овди нећу оћ."
Кад ово изрече, цвитјем свит посу згар,
и сунце истече весело кроз тај дар.30
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 153-154, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
