У смрт господина Мара Јеркулића, господину Франу брату његову Писац: Динко Златарић
Ти тужиш, јер ође твој вриједни брат сај свит,
на сврху ки дође, на ку свак има прит.
Све на свој конац гре, не постав час један,
јак рике у море текући ноћ и дан.
Градови оре се и брда камена, 5
и свака стире се свитовна спомена.
Од ких нам вишна влас кад краћи вик створи,
кад умре ки од нас, чему се плач твори?
Гору је стан вјечни на небу гди смрт доћ
не може, и гди дни не стиже мркла ноћ. 10
Тко живот проводи праведно на свити
по смрти одходи у тај стан честити
у ком сад прибива весел брат драги твој
и добра ужива, ким се јур не зна број.
Једа ти радости негове чине стат 15
у горкој жалости и уздах подират?
Ако ли велика штета ка граду би,
гди толи чловика хваљена изгуби,
чини ти непристав жалосну прибиват,
ти имаш, дим управ, зашто плач проливат, 20
јер скоро неће бит у мјести овему
судац тач поглавит, ни сличан чим њему.
I разлог с њим сиде и правда с неба к нам,
и с њиме узиде у вишњи опет храм.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 157-158, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
