Истом цвит зењаше од твоје младости
кад ти друм слијеђаше од праве крипости,
пријатељу, по кому тач вјешто гредијеше,
да слатки свакому разговор ти бијеше,
и нада бијеше ти да ћемо по теби 5
меу нами видјети вриднос ке прије не би.
Али се све овој у жалос обрати,
покле смрт живот твој нагло тач прикрати,
тер паде јакино посјечен вити бор,
уфање једино и вас наш разговор. 10
О коли, свите, лип нами се ти чиниш,
а трпиш кратак хип, тер мнозијех прихиниш?
право се може рит, у битју да си твом
пролитње руже цвит и магла прид витром.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 162, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
