Сад слиш свак, тко жели, рајску ствар да чује,
како се весели, како ли радује
прије смрти и потом чему се још нада
тко добријем животом крми се и влада,
госпођа јак Ђива, ка с Божјом љубави
блаженство прижива у вишњој држави,
честита владика на свијети ка је била
круна, час и дика свијех госпој и вила,
која се може ријет, да како дивна ствар
с небеса на сај свијет слетјела бјеше згар,
за милос и дику нека је по вијек вас
граду Дубровнику почтен'је, слав' и час,
том славном Градицом нека се град гизда,
јак зора даницом најсвјетљом свих звизда,
ер прије није била, ни ће бит у тај број
Серена ни вила, ни ниједна од госпој,
која би могла ријет, ктјела је чес моја,
да сам ја љепши цвијет, нер Ђива госпоја,
Госпођа ер Ђива анђелском љепотом
све остале добива и својом добротом
и тихом благости мимо све остало
разликој младости да је чисто зрцало,
тер свој род гласовит блаженством словијеше,
гди тај цвијет нарочит зенијеше и цтијеше
у рајском мирису, у ком није ниједна злед,
јакино у врису, гди пчеле ваде мед.
А није се још родил, ни се ће родити
тај, тко би побројил, ни тко ће збројити
ње рајске љепости врху свијех љепота
и веље вредности од света живота,
зач хоће чес своја, да с' урес свој слави
и од вриједнијех госпоја у број се постави.
О Ђива госпоје, ну тко је на свијети,
крепости све твоје да може изријети,
Касандра тројана ер што је при теби
и ефезина Дијана, ку сцијене на неби,
а што је Лукреција, што ли је Елена,
ку сцијени Греција најљепшу свих жена?
Ђива племенита прилике анђеоске
од рода честита и крви властеоске,
ка љепше цафтијеше, нер ниједан пољски цвијет
и како да бијеше згар пала на сај свијет,
тер се тај божји створ дичаше гиздами,
јакино зелен бор листјем и гранами
и јела врх горе с прољетја најлише,
с вечера до зоре гди славиц биљише,
тер тај плод избрани на планти зеленој,
гоји се и усхрани у опћини почтеној,
разуми ову ствар, ер с причом ријет хоће,
да стабар гди је добар, добро је и воће.
Тој се је све дјело, како се пристоји,
очито видјело у тојзи госпоји,
ка у свом животу докле [је] ходила,
рајску је љепоту с добротом гојила,
тер ниткор на свијети од жена и људи
није могал видјети, да се у чем излуди
у ричи ни смијеху, у таштој ни слави,
ни злоби ни гријеху, ни у ниједној забави,
сваки дух живући свједочит може тој
и Бог свемогући и блажен живот свој,
тај дика приславна и љепос једина,
да бјеше избавна ода свијех таштина,
припросто живијеше, ну много пристала
хохолас сву бијеше ођ себе прогнала,
памети и умом к томуј се може ријет
и танцијем разумом граду би дала свјет,
а медном сладости тај красни божији створ
туђојзи жалости даваше разговор,
ер јој Бог допушта за милос дар таки,
да вазда из уста тече јој мед слатки,
зач би свој разговор за љубав и милос
драг камен и мрамор омекшал, како вос,
А бистре ње очи толико гиздаве
не имаху прирочи ни ниједне забаве,
тер поглед тај гиздав приблаге нарави
чинил би, бијесан лав да свој бијес устави,
тај круна од госпој зач куди хођаше,
понижен образ свој и лица ношаше,
благосна и бјеше, тер ниједне на свијети
очима не ктјеше таштине видјети,
нег вазда румен плам, куд годи хођаше
за почтен стид и срам на лицу ношаше,
свака врст од госпој те гди ју виђаше,
с руками поглед свој к небесом двизаше,
велећи: блажен бил час, ки се пригоди,
да се тај рајски џил меу нами расплоди
и утробе блажене, ке је су носиле,
и прси од жене, ке је су дојиле!
Госпоја тај красна притиха и блага,
почтена и часна и перна придрага
бјеше богомолна и велми скрушена,
пршећа и дворна и с Богом здружена
и благос толику још бјеше притекла,
да нигдар ријеч прику никому није рекла,
ну, вајмех, мој Боже, пријека смрт на свијети
толики дар не може стрпљено поднијети,
зашто се може ријет, вазда се смрт плаши,
гди види љепши цвијет, да га прије попражи,
злосрдје тијем справи и бијесну ћуд своју,
тер с духом растави туј красну госпоју,
за ком се, вајмех, сад у труду стојећи
све племе и вас град жалује болећи,
кунући смрт прику, ка се тач усили,
туј вреднос и дику да с духом раздили,
ер мрамор да чује, али ти жив ками,
гди свој дом тугује вас полит сузами,
подобно ако је расцвијељен задости,
пукал би на двоје од веље жалости,
верни друг најлише, гди тај труд разбира,
тер грозно уздише, а сузе отира,
велећи: вај мени, гди је моје узглавје,
гди је мој цвијет румени и вјечно уфан'је,
гди је моје узглавје и анђелска доброта
и покој и здравје од мога живота?
Бијела голубице притиха и блага,
о верна грлице и јерло придрага,
реци ми Бога рад, уресу избрани,
камо се, вајмех, сад од рода застрани,
али ти не бјеше обичан славни град,
тер тако одбјеже од твога рода сад,
све племе тер такој, о венче гиздави,
и мене, ки сам твој, у труду остави.
Ну одкли је чес моја хотјела тој такој,
да трудна смрт твоја расцвијели живот мој,
дај ве ме кадгоди, о уфан'је све моје,
а санак походи, подобно ако је,
нека се утаже уздаси и цвил мој,
кад ми се прикаже љувени урес твој,
о вјерна дражице, нека си ти мени
у моје тужице разговор медени!
Блажен би био данак, али ти тмаста ноћ,
кад би ти у санак до мене ктјела доћ,
ер да тој може бит и да тој могу стећ,
приблажен и честит ја бих се могал рећ,
зач бих бил становит, кад би ми ти рекла,
на ки си тамо свит од рода утекла.
ма ну се мени мни, за добра тва дјела
да си двор блажени у вишњијех посјела,
Ну тај бијес од смрти није могал никадар
потлачит ни стрти толико дивну ствар,
госпођа ер Ђива, како све божији створ
у вишњијех прижива анђелски крам и двор,
зач смрти није дано, нити јој се пристоји,
што је с неба послано да на тлех посвоји.
Тко бистар вид има, тијем позри, драги мој,
над облак очима, к висини небеској,
гди гори над нами, над свијеми облаци,
над свијеми звјездами свијетли се у зраци
тај красна госпоја и круна свијех вила,
ка је добра сва своја при себи гојила,
тер такој у зраци свјетља се ријет море,
сунчани нер траци просути врх горе,
тер више свијех звизда тај урес гиздави
дичи се и гизда с вјеначцем на глави,
гди с божијом милости меу свијеми анђели
у вјечној свјетлости радо се весели,
гди се сад показа с весел'јем у слави,
плачнога пораза да племе избави,
свому другу верну да скрати најлише
тужицу чемерну, да веће не уздише,
с висина тер прави: о верни друже мој,
уздахе устави и тру[д]ни непокој,
ер сам Бог ктил је тој, од смрти да стријела
труђахан живот мој растави од тијела,
свјетовну теготу кад свалим с рамена,
у вјечном животу нека сам схрањена,
тер што сам жељела у снагу најбољу,
стигла сам и срјела, како ктјех на вољу,
у анђелском насел'ју тер се сад находим,
гди у рајском весел'ју вјечни мир проводим,
гди није чут дресел'је и гди се не умира,
нер вјечно весел'је вазда се разбира,
гди није чут бољезни, ни горке жалости,
анђелске нер пјесни с меденом сладости,
гди ниједне тужице ни ћуте ни чују
блажене душице, ке овди пландују,
и овди, гди сам ја над свијеми звјездами,
триш свјетље сунце сја, нер је тој над вами,
а вјечно прољетје у бријеме у свако
зденцу и цвијетје његује једнако
и ови рајски цвијет, право се рећ може,
земаљски да вас свијет саздати не може;
тијем вашу сву жалос, племенит роде мој,
обрати у радос и труде и покој,
по дару од Бога ер се сад веселим,
блаженства другога гди веће не желим.
Мрамор би просузил, свенул би зелен бор,
вај, кад би искусил анђелски разговор,
гди како даница с небеса од згара
блажена Градица Саба разговара,
напокон и пањ сух, ки зелен не плоди,
и сваки живи дух, што плијеше и ходи,
све се тој снебива, гди само по себи
рајско се прижива весел'је на неби,
Градица гди прави: о друже приверни,
уздахе устави и цвил чемерни,
не цвили рад мене, зач ке сам хотјела
дворове блажене, овди сам посјела.
Да с' трудан и мучан ну очито вијем и знам,
ер нијеси научан без мене живјет сам,
ну тај труд и муке заман је, драги мој,
ер божија одлука хотјела је тој такој,
да. оставим свиту свит, гди је злоба интачна,
а свијет се може рит трађедија интачна,
а овди се не умира, ни ћути дресел'је,
нер ли се разбира вјекушто весел'је
и анђелске радости, ке нигдар на свијети
чловјечјој слабости није дано изријети,
тај свијет што је веће од неба на мјеру,
нер зрно од леће на округлу таљеру,
стојећи такмено од труда у пупку
јак пице прасквено повито у клупку,
а ваш град и котар, мој друже љувени,
толи је мала ствар, како рат иглени
и славе толике, чијем се тај свијет слави,
не имају прилике при овој држави,
ер вишња држава, небески гди је рај,
већма је пространа, нер стократ свијет сај,
тер тко ће памет стећ, али ју стекао јес,
да може право рећ величај од небес,
тко ли је стекао моћ и разум једини,
да може врха доћ небеској висини,
с висином ширину да измјери наредно,
такођер и длињу, како је праведно,
небески ер отац, ки је небо основао,
није чело ни конац, ни мјеру небу дао
и сам Бог једини по својој одлуци
у једној облини све држи у руци,
гди врти небеса и земљу и вас свит
и свака телеса, а сам је становит,
како ћеш видјет сам и очито познати,
кад придеш у ови крам са мном се састати,
гди молим ја Бога с горуштом љубави,
блаженства овога нека те добави,
а да мож', драги мој, у тијелу на свијети
рајски крам и двор твој очима видјети,
који ти је приправљен, кад будеш тијело оћ,
гди ћ' велми прослављен на глави с круном доћ
и, с паомом у руци, гди се прит надају
по труди и муци ки народ владају,
велми би весел био и мимо све друго
прије би смрт желио, нер живјет у дуго!
К томуј те молим сад, докле си на свијети,
мој драги за твој град сваки труд поднијети,
поноси знојан труд у бријеме у свако
и чини прави суд свакому једнако,
ер земљу ки суде, а нијесу исправни,
залуду рај жаде и ови крам приславни,
зач сам Бог од згара, праведно ки суди,
педјепше и кара за тај гријех зло људи.
Тијем ако ћ' добит рај на правди прид Богом,
правдом се оружај и добријем разлогом,
и ако ћеш од Бога блаженство добити,
напитај гладнога и жедну дај пити,
одеђи нагога и сужна слободи,
утјеши плачнога и слијепа проводи,
а труде приљуте, што пати пут твоја,
од фланка и гуте без мирна покоја,
стрпљено подноси, докле ти бит може,
и у Бога лик проси, он да те пом[о]же.
А небеском платом овди ћеш плаћен бит,
гди сребром ни златом нећ душу ознобит,
гди ниједне тужице ни ћуте ни чују
блажене душице, ке овди пландују,
гди није моћ познати што је трудни непокој,
размирја ни рати, ни што је крвав бој,
ни жеђе ни глада, ни смртна пораза,
ни снијега у града, ни слане ни мраза,
гди је свјетлос вјекушта, гди је вазда бијели дан
и гди се не спушта на очи ноћни сан,
ведрина и зрака гди је с вјечном свјетлости
без сиња облака и мркле тамности
и гди је прави суд, ки право свијех плаћа,
и гди се сваки труд у покој обраћа,
и у овој држави, гди је двор анђелски,
хвали се и слави створитељ небески.
