О сунце, бога рад хоти ми сад рити,
што свитлиш свитље сад, нег нигдар при свити,
не бивши на свити већ оне, која нас
чињаше живити весело сваки час?
Теби се сад прима за жалос вил таке5
обујмит тамнима мрацима тве зраке.
Мили мој, вик такој разуман рит неће,
видин'је твоје то кратко је од веће.
Промјене чоек никад у мени ни видил,
каква ме видиш сад, таки сам вазда бил;10
чим свитлим на сај свит ја људем с неба згар,
не може мања бит ма свитлос никадар.
Ну друго сунце оно, ко сада на свити
ти плачеш толико, ер хотје умрити,
полипсат' у мраке велми зло чињаше15
присвитле ме зраке, чим доли свитљаше
Тим свитљи ја сада видим се, знај, теби,
нер онда, јур када на небу ње не би.
Тако ја хваљени упрашам сунач зрак,
и тако он мени одговор даје пак.20
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.
