Ако тко чудеса видјети жели тај,
ка ресе небеса, ход' ову вил гледај!
Гледај ње љепоту, изнаћ' ћеш мир теби,
и твому животу, јак да си на неби.
Из очи излази ере ње така слас,5
при кој се порази забуду сви у час.
Избрана ње лиепос свакога потиче,
на час и на крјепос, прид ким смрт пониче.
Тим ко ће вик живиет' и имат' сва добра,
ход' гледај ови цвиет, ки срце ме обра.10
Прем ти се име тој пристоји од цвиета,
госпоје свиех госпој! ка си урес од свиета.
Хране се цвиетја сва бистриема водами,
а рајска лиепос тва мојима сузами.
I сунце гријући згар цвиетје тој гоји,15
а тебе горући уздаси, јох! моји.
Ото се избрана цвиетја још туј ставе,
гди ће бит' гледана циећ дике и славе.
Рад тога урес тај, рад кога мрем, гледат',
ма вило, допуштај, тер ми ћеш живот дат'.20
А сузе ја моје с уздаси горуштим,
нека те тач гоје, уставит' нећу тим.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Михо Бунић Бабулинов, умро 1590, пре 434 године.
