Љубави, добро знај, ер твоја сва пала
јес с Џором на свит сај слава час и хвала;
под земљу отиде, да већ вик с тобом ни
они, ки тве слиде слидил је све своје дни.
Знан'је, ким све чловик у писму дичи се,
у ником веће вик под небом не зри се.
У нашу потребу тко нам ће сказат моћ
прави пут, ки к небу води нас дан и ноћ?
за нашој бољезни разговор подати,
тко нам ће већ пјесни веселе спјевати?
Хоти ми казати, о смрти зла, прика,
за што хтје скончати тач славна чловика?
Истина да ли је, да ли се рећ прима,
да ствари вредније вазда смрт узима?
