Ужгала се гора буковина

Извор: Викизворник


[Ужгала се гора буковина]

Ужгала се гора буковина,
из ње бежи Грује и Јелина,
а Јелина с понејаким синон,
с понејакин од седан година,
па ни греду горицон зеленон. 5
Ка’ су дошли сри горе зелене,
ал је Грује јуби говорио:
„О Јелино, вирна јубо моја,
би се мога поуздати у те,
тежак ме је санак уфатија, 10
док ја санак са очију свржен."
Али му је јуба говорила:
„Могеш, Грује, како и сам у се!"
Пак он иде под јеле зелене,
заспа Грује кано да је заклан. 15
Кад то види јуба невирница,
'на му веже руке наопако,
биле ноге под тврда колина,
црне очи свиљенон марамон,
па се пење на јеле високе, 20
па дозива Турке јањичаре:
„Вами бора, Турци, браћо мила,
липа сан ван лова уловила,
липа лова, Грујића мојога!"
Зато Турци ништа не хајаше, 25
другин их је путен дозивала:
„Вами бора, Турци, браћо мила,
липа сан ван лова уловила,
липа лова Грујића мојога!"
Али су јон Турци говорили: 30
„Не будали, јубо Грујићева,
не би Грује ни виле ујале,
а камо ли јуба Грујићева!"
Али нин је она говорила:
„Ако ли ми вироват нећете, 35
ево ван га под јеле зелене,
спава Грујо кано да је заклан:
везане му руке наопако,
биле ноге под тврда колина,
црне очи свиљенон марамон!" 40
Када су је Турци разумили,
брзо су се на ноге скочили,
с прише нису коње оседлали,
него само јуби Грујићевон,
па ни греду под јеле зелене, 45
њега вежу коњу за седлајце,
ш њин потежу дрво и камење;
не остане дрва ни камена
куд не оста крвца Грујићева.
Ал је Грује сина дозивао: 50
„О Стипане, драго дите моје,
ти се блуди мајци уз коњића,
да би теби Бог и срића дала,
да би тебе на коња пријала."
Када га је Стипе разумио, 55
он се блуди мајци уз коњића,
ал му она заушницу дала,
два му била зуба испрдила,
црна га је крвца обалила
и вако је њему говорила: 60
„Биж отоле, гадово колино,
од зла рода, нека ни порода,
од зла оца, нису добра дица!"
Па ни греду горицон зеленон,
ал се Турци бише уморили, 65
уморили ма и ожеднили,
па ни греду под јеле зелене,
па ни пјју вино и ракију,
па ни нуду јубу Грујићеву,
али су нон Турци говорили: 70
„Нуди Грују господара твога!"
Али нин је она говорила:
„Нуди ћу га ма конском пишотон!"
Ал се Турци бише понапили,
понапили па и позаспали 75
и уза њи јуби Грујићева.
Кад то види Грује господаре,
он дозива Стипу, сина свога:
„О Стипане, драго дите моје,
ти се блуди мајци око паса, 80
да би теби Бог и срића дала,
да би нон се ћорде добавија,
да би баби руке опростија!"
Када га је Стипе разумио,
он се блуди мајци око паса, 85
али му је Бог и срића дала,
да нон се је ћорде добавио.
Иде баби руке опростити,
али га је Стипе поризао,
црна га је крвца обалила. 90
Кад то види Стипе дите мало,
он побиже горицон зеленон,
али га је бабе дозивао:
„Врат се на се, Стипе драго дите,
ако ли се повратити нећеш, 95
погубит ћеш и мене и себе!"
Када га је Стипе разумио,
брзо се је на се повратио
и баби је руке опростио.
Када му је руке опростио, 100
он узима свитле сабје своје,
сиче Турке на оба дви руке.
Кад то види јуба Грујићева,
она бижи горицон зеленон,
кад то види Грује господаре, 105
он је њојзи вако говорио:
„Врат се на се, о невиро моја,
да си јурве три дана утекла,
исто би те Грује уфатаја!"
Када га је јубе разумила, 110
она се је на се повратила,
па' ни греду билен двору свомен.
Кад су дошли билен двору свомен,
он вазима паклене кошује
па ји ставја на јубу невирну, 115
с ливе ји је стране сажигао
и овако јуби говорио:
„Гори, гори, о невиро моја,
гори, гори, да би изгорила
коју си ми невиру чинила!" 120
Ка' је билен лицу догорило,
Грујића је свога дозивала:
„О Грујићу, мили господаре,
ти погаси било лице моје,
које те је, Грује, замамило, 125
више нећје, Грује господаре!"
Ка' је билин дојкан догорило,
Стипана је сина дозивала:
„О Стипане, драго дите моје,
ти погаси биле дојке моје, 130
које су те, Стипе, одгојиле,
вишје нећје, Стипе, драго дите!"
Али но је Стипе говоријо:
„Гори, гори, о несрићо моја,
гори, гори, да би изгорила!" 135
I тоте је мртва останула.

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Олинко Делорко: Народне пјесме отока Брача, "Народна умјетност", 1980, Вол. 11/12 Но. 1, 1975., стр. 213-215.