Кад млетачке плави,
Све саме галије,
Доплове д’ Омишља,
Изкрца се чета,
Да позове кнеза, 5
Нашега Ивана,
На вело весеље,
Ко ће њему дати
На својих галијах.
Кад су они били 10
Рујна винца пили,
Отпловише с кнезом
Прико цреског мора
I Велеми Врати!
Кад то бише кнеже 15
Горко опазио,
Да невиром Млечић
Грдо га превари,
За Главином крикне:
„Ај турне мој липи, 20
Липи тер пространи,
Како сам те липо,
Липо саградио,
А сада не смијем
Близу тебе прити. 25
Кому те остављам!
Остављам те птици,
Птици ластавици,
Ка ће летним даном
Над тобом летити, 30
Мени тужан спомен
А свиту пакленску
Невиру тужити!“
