Тужни мој уздаше, уздаше тужни мој,
жељно ти уздаше, а не вим што би тој,
мен све остало гди плахос тај твоја
ни веле ни мало не да ми покоја,
јак да ми говориш: не у сан, нер јави
устани, да видиш непокој крвави!
Мним, да би сух јавор у гори просузил,
тај плачни приговор, вај, кад би искусил
и тужбе толике, којијем ја на свијети
не могу прилике језиком изријети,
ни спјети у пјесни толики, вајмех, гнив
од веље бољезни, сто љета да сам жив,
тач са[в] сај злобни свијет сваки час опачи
и сваки добар свјет не сцијени и тлачи.
Оци су помрли, младос је стекла влас,
тер младос загрли проклету охолас,
тер ну је јур мало, што видим и чују,
синова остало, родјаке ки штују,
охола ер младос меу свијеми народи
туј тужбу и жалос његује и плоди
и злијеми закони толи поражено
под земљу прогони приклонство блажено,
тер тко је умиљен, тај труде прижива
и ходи расцвиљен, а охолас сгар плива.
Ну гре час и бриме, кад се ће пригодит,
да се ћеш, о Риме, разрушит и оборит,
ер вијеком по вијек вас не може на свијети
проклету охолас вишњи сад поднијети,
тер тко се тач влада гоећи охолас,
стрмоглав пропада под земљу у пропас,
и тамо свак тко гре у Бога смрт проси,
а гором смрти мре, нер косом ка коси,
тер тко да [-] суди, јадови ки су тој,
пакљени ти труди и плачни непокој,
ки мени, уздаше, уздаше тужни мој,
жалосно придаше тај трпјет непокој,
ер их свеђ назирам и гледам ја саде,
гди твој глас разбирам и плачне тве јаде,
затој ме погледај згар, вишња љубави,
и ти ми милос дај и ти ме избави
жалости
