Тужба да залуду двори једну вилу која не зна љубав што је

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Тужба да залуду двори једну вилу која не зна љубав што је
Писац: Динко Златарић





ПЈЕСАН XXVIII.


ТУЖБА ДА ЗАЛУДУ ДВОРИ ЈЕДНУ ВИЛУ КОЈА НЕ ЗНА ЉУБАВ ШТО ЈЕ.


   Ти познаш, Љубави, да живот веће мој
ино нî нег прави пакљени непокој;
   толику бољезан и немир приљути,
по сву ноћ и вас дан тужни ми дух ћути.
   Уфање умире, а жеља сваки час 5
већма се простире и већу стјече влас.
   Зач или грих створим, или што, заслужу,
горчије све горим и плачем и тужу
   Заман је мољење и уздах и горк цвил,
и верно дворење прид мојом драгом вил'. 10
   Залуду ја славих у пјеснијех ње име,
и љетне ноћи бдих и оне од зиме.
   Служба ми сва пође у ништа мнозијех лит,
још да ме дух ође настоји, мним видит.
   А ја све хлепим стећ смрт или ку милос, 15
не могућ трпит већ толику зла силос.
   Ну скратит зло моје ласна је ствар теби,
теби све ласно је на земљи и неби.
   Узможно и што нî ти творит мож' свуди,
теби су подложни богови и људи. 20
   Још звирје и трава и дубје у гори
твоју моћ познава, љувено тер гори.
   Ти срце од стијене, вазам лук, прострили,
и прси ледене ужези тој вили;
   нека се смилује, тер друзијех пожали, 25
а тебе да штује и твој суд похвали.
   Толи нећ, а ти ме час не чин' живити,
тер писмом такиме гроб ће мој личити:
   „Овому радос би с душом се разлучит,
за веће на служби љувеној не мучит". 30



Извор[уреди]

Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.181-182, Загреб, 1899


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 408 година.