Трудно ти 'е желити имати у руках ствар,
ку не мож' добити ни уфат' стећ нигдар.
Труди су прем трудни, муке су пакљене,
заман се трају дни, копни се и вене,
мислећи хип и час, како би стекал тој, 5
дружи се немир вас и плачни непокој.
Још кад је ка срећа, да је ствар чувана,
мука је дваш већа и смртна тој рана.
Ну овај, ку слиедим, у друзих јес руци,
тием вехнем и блидим и живем у муци, 10
видим ју чувану свиех страна велми тач,
тер ћутим туј рану и смртни јоште плач.
Тием губим уфање, ње лиепос да стечем,
нег' смртно скончање садружит' брло грем.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
