Толику бољезан, госпоје од госпој,
за твоју љубезан оћути живот мој!
Вас греду затој спет у жељах смрти рад
тер стану мене клет и мога срца јад;
а жељу ли теби и живот и липос, 5
доколе у себи чују моћ и крипос.
Ну памет сада став', тако ти радости,
јесам ли твојо' прав и вјеран младости,
покле ти ружици сва добра желим ја
у желно' тужици која ми не прија. 10
Што бих туј сатворил, млађахта диклице,
када бих издворил твој образ и лице?
Када бих у дружбу твоју се ја бројил,
коју сам за службу већекрат достојил,
поштедил не бих тад за тебе живот свој, - 15
не штедим тој ни сад, како зна урес твој.
Не бих ја поштедил скончати сам себе,
зашто сам одредил живот мој за тебе,
до смрти јер слуга мишљу ја бити твој,
да бих знал од туга истрајат живот мој. 20
Да бих знал дан и ноћ патит јад и муке
и да знам још свим доћ несрјећам на руке,
и да знам јер узрок свему с' ти тому још,
нећу злед ни прирок да за ме пријат мож.
Затој те, како прав, мољу ја, диклице, 25
даруј ми за љубав твој образ и лице,
даруј ми за радос твој урес весели,
нека ми смрт младос у жељах не жели,
а да твој становит разум се похвали,
јер мој труд јадовит тва липос пожали. 30
Зашто зна љепос тва како је свему ред:
хвале се добра сва, а хули свака злед.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
