Толи је чес моја притужна, да у вик Писац: Динко Златарић
ПЈЕСАН CI
Толи је чес моја притужна, да у вик
одахнут не мним ја, ни тузи пријат лик?
С драгом се ја веће слободом раставих,
а службе одвеће немирне добавих,
ку дворећ привирно плата је смрт иста, 5
тер срце немирно уздишућ не приста.
Чему ме притеже разблудом драг поглед
кад ме пак ужеже и ову створи злед?
Госпоје, што чиниш? видиш ли гди горим?
За ништор не сциниш да сасма изгорим? 10
Нî болес трпит моћ; сконча се живот мој
ки ме још неће оћ за већи непокој.
Јаох! покле несрећни мој хип би осуђен
да је тач по све дни педјепсан и труђен,
зач не бих ја стијена сатворен при крају, 15
ку мора срџена валови збијају,
да ови љут пораз не ћутим, ни кунем
свеђ живот, гди свакчас у смртној муци мрем?
Горко ме дан коље; ноћни мрак горчије
трпећи невоље ке поднит моћ није; 20
а ниједну помоћ дат пјесни ми не могу,
с ким уфах отират сегај зла налогу.
Далече већ пјесни од мене, кад моћи
нî у вас, љувезни што мојој помоћи!
Не иштем спијевати, за хвале стећ које, 25
крваве теј рати, оружја и боје,
с кијем сила Зринскога босанску влас хара
у здрављу славнога Родулфа цесара;
ни како сниг и град ствара се али гром;
ни зач је мјесец сад танкорог пун потом: 30
нег иштем смиљења прид оном од госпој
ка љубка жељења напуни живот мој.
Кад милос не стјече у труде љувене
спијевање, далече већ пјесни од мене!
Трјебује да слидим од сада други ред 35
и да се не стидим учинит сваку злед,
оставив друм честит и славан, по ком бих
управљен вазда ит од мојијех старијих.
Свака вил гиздава само тијех сад мили,
кијех срећа неправа богаством надили. 40
Кад тузи љувеној може лик блага дат,
по вољи сиљеној блага ћу поћ искат.
Хоћу се ја њега у скоре добавит
и јада овега смртнога избавит.
Грабићу, одират и ловит крвав лов, 45
ни ћу што разбират умрлијех од богов.
Руке ћу свуд прострит; врх свега највећи
Венери злотвор бит, не цркву плијенећи.
Цијећа ње немиле мој се дух сад мучи,
ка лијепе све виле лакоме бит учи; 50
цића ње тужан грем; затој се подоби
да позна што можем учинит у злоби.
Ах, да би жудјење истрајал с немира
тко драго камење находи и збира;
тко бисер из мора вади, тер тко је здан 55
да земљу отвора и злато рије ван!
Од овијех исходи лакомос проклета
и свака зла плоди по странах од свијета,
јере к њој насташе зле мисли, зле дружбе,
почетак имаше невјере и тужбе, 60
тер очи отворат свак узе, да буде
кључ врата затворат, да стражу пас бљуде.
Ну се ман тијем кријепе, зач с платони ки приду
све страже заслијепе и мимо њих иду;
што хоће све творе; ташто их свак прежи; 65
врата се растворе и спећи пас лежи.
Зло ти је кад ове посвоје скупости
једну вил ка слове свуд славом липости:
пакал је тој прави невољнијех љубовник
ки у сан и јави мучи их по вас вик. 70
Плачни се тијем гласи с клетвами свеђ чују,
хукања, уздаси, и свађе његују,
тер ово узрок би да хвалу своју и час
љувен бог изгуби, а стече сраман глас.
Јаох оним ке плату за љубав примају; 75
што ће бит њих злату и њима не хају.
Липос ку жељними продају неће моћ
у дуго стат с њими, стрт ју ће зла немоћ.
Раскошно њих лице и очи свитли зрак
приду јак данице ку покри црн облак. 80
Чека их с неба згар освета и суд љут,
огањ ће и вјетар стојећи им још расут,
ни ће доћ тко гасит гди горе, још младос
пламен ће стат пазит, ћутећи сву радос.
А кад им смртна рат чини оћ ови свит, 85
неће их тко плакат, нег се свак веселит,
и тако њих тијела покопат буду се
милосна без дјела, без цвита, без сузе.
А благо вилами које час чинише
љувенијем жељами, тер на хар љубише! 90
Вазда ће прибиват њих урес и дика,
и свуд се припиват у пјесних до вика.
Да свака живе у њих по веће од сто лит,
свака ће љувених с немиром смрт скусит.
Биће плач над њомее, свак јој ће добра рећ, 95
и с части свакоме у тамни гроб ће лећ.
Још старијех ки годи спомену младе дни
ке њекад проводи на служби љувени,
свако ће годиште ходити на мрамор
ки мртву притиште, и посут цвитјем згор, 100
и полит сузами, и срцем уздихај
подирућ с молбами назват јој души рај.
Истина све је овој, али, јаох, видим ја
да ови говор мој односи вјетар тја,
ни ми што помага; тијем ћу све учинит 105
што моја придрага госпоја буде хтит.
Јер да ми уз вели очинство још продат,
у свему што жели послух јој хоћу дат.
Од мене отиди очинство, и све с њим
што имам, а приди сврха злу ким болим! 110
Све што је замијерних чаровниц с отрови
и трава чемерних ке плоди крај ови
с јадом ки смамљива кобила циједи ван,
када јој додива жестока љувезан;
и још иних зеља отровних велик број
да моја вил прија и справи горк напој,
и тијех ми здравица наслужи, ја бих пил,
ако бих сред лица ње милос ку видил.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.224-227, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
