Синоћ момче уза село прође,
у зеленом на коњу големом,
гледала га с прозора дјевојка.
»Што ме гледаш, с прозора дјевојко,
ти ме гледаш да б’ ти ишла за ме, 5
ти би ипошла ал’ ја тебе не ћу,
док не видим какве имаш руке,
да л’ знаш прести и иглицом вести;
купит ћу ти једно повјесамце,
напреди ми гаће и кошуљу, 10
што од тога теби преостане,
то ти поткај себи на дарове.«
Дјевојка је још мудрија била,
мудра била, мудро говорила:
»О јуначе, врло си ти мудар, 15
ја сам чула да си колунџија,
а ја имам један прстен златан,
сакуј мени три пара менђуша
и два чунка и четири цијеви,
што од тога теби преостане, 20
тим ти поткуј свога врана коња.«
