Тко да плам загаси, ки гори у мени

Извор: Викизворник
Тко да плам загаси, ки гори у мени
Писац: Мавро Ветрановић


Тко да плам загаси, ки гори у мени



Тко да плам загаси, ки гори у мени,
   нер жељни уздаси и мој плач љувени,
зач, вајмех, праведно ја небог могу рећ,
   да сви живи заедно кладенци буду тећ
и ријека од Нила и морске пучине,
   не би загасила горуште врућине,
у којој ја горим, а то је божји суд,
   да се тач растворим трпећи толик труд,
дјевица присвета срдачце зач моје
   у жив плам попрета, да гори туј стоје
и жива жерава ш љубави једине
   да га туј скончава, у пламу да гине.
К томуј се снебивам, гди грозно сваки час
   безредно полијевам сузами мој образ
цвилећи дан и ноћ, јак да сам вас рањен,
   да би ми како моћ загасит тај пламен,
ну је жалос велика и смртни непокој,
   у сузах зач лика не најде живот мој,
зач моја сузице што већма истичу,
   већма се тужице огњене потичу
и већи расте плам у мени небогу,
   загасит који сам по себи не могу,
затој ћу кликоват, јак славиц у гори,
   и гласом онуј зват, која ме умори,
која плам наложи хотјењу по свому
   и тај труд умножи у срцу у мому,
којој сам вазда бил ја веран задости,
   једа ми да у дил дил своје радости,
од своје љубави да ми дил не брани,
   да ме тач не остави, нер да ме сахрани,
зач друга ниједна ствар, праведни мој Боже,
   загасит никадар ови плам не може,
једини нер сам глас од славне госпоје,
   да окуси вјечну слас срдачце, јох, моје,
зач да ми рече сад ње урес љувени:
   у жељах што си рад, то ћеш наћ при мени,
волил бих умрити и прије бих смрт обрал,
   него ли жив бити, зач бих ја њој придал
и тијело и душу, праведно, вај, велим,
   да тамо њој служу на дворби, гди желим;
зач је тај вишњи крам, гди она борави
   и други, вајмех, плам од вјечне љубави
и вјечне свјетлости, вај, гди су ње двори,
   при божјој милости сваки дух гди гори,
гди видјет није санка и гди није тмаста ноћ,
   нер ли без пристанка слави се вишња моћ,
гди је вјечна тај слава, гди се свак весели,
   гди је дјева гиздава, ку живот мој жели.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.