Тко жели нову ствар да чује сад ходи
тер слиши што нигдар мени се не згоди.
Колико да живу на трудни ови свит,
све дни ста у гниву живот мој јадовит;
све дни ме несрјеће, све дни ме жалости 5
тјераху највеће од моје младости.
Досад ми жив чловик не види сузице,
и не би још довик сузило ме лице,
да мене намирит не буде, дим управ,
несрјећа ка тирит чини ме туј љубав, 10
за коју умирем, за коју ја гину,
за коју раздирем своју моћ једину.
Јер ме тач измучи ова вил ку служу,
која ме научи да цвилим и сужу,
без ке се весељах кадгоди собом сам 15
и такођ не жељах да живот смрти дам.
Зашто се сва ина могла би зла понит
нер љубав једина, ка ме ће изронит;
тер судих по мени све туге од пјесни
при жељи љувени и при ње бољезни. 20
Затој рих: умиру, зач муке ни веће
неголи ку тиру пуну све несрјеће;
тер живот мој прави: Блажени чловик тај
ки желне љубави не позна ни ње вај;
зач не зна што је плач, зач не зна што је гнив, 25
зач не зна бридак мач ки не да да сам жив,
зашто ми срца срид остави за налип
никоји жесток врид, тер вену сваки хип.
На што ти још љубав не чини мене доћ?
Боље би гди је лав да ја на њ буду поћ; 30
боље би да ја срил буду смрт на пути
неголи љувен стрил ме срце да ћути.
Ар ће бит још узрок ови стрил љувени
да скратим себи рок - тој да дам смрт мени;
зач веће ови труд не могу трпити, 35
а љувен не би суд прид ким би вапити.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
