Тирена/Третји ат

Извор: Викизворник
Тирена
Писац: Марин Држић
Третји ат


Први призор[уреди]

МИЉЕНКО (сам)

Је ли тко, боже мој, у срцу икада
   ћутио непокој ки ћутим ја сада?
Срце ми све гори у живој жерави,
   а душа се мори да се тијела избави.
Што видим, све је јад; што чујем, све је плач;
   јаох, прјешно њеки сад коље ме смртни мач.
Мајка ми није мила, - дјед и стриц немили,
   сама лијепа вила на свијету ми омили!
Сама је овај вил ке поглед љувени
   може ови грозни цвил утјешит у мени;
једина ње милос може ме смирити,
   инако усилос мени је умрити.
Не разум тади твој ни твој свјет срчани,
   Радате, није тој љувеној лик рани.
Колико мао разлог сви стари имају,
   тој види прави бог, што на вас викају.
Викају, ер младос младости проводи,
   сад кад их зла старос у тамни гроб води;
како да нијесу нигда млади били
   и младос у бијесу хуђе од нас водили.
Вај, да ли не виде од памети очима
   ер ови свит иде разлази својима?
Дјетинством дијете тој, а старац старости
   проводи живот свој, а младац младости.
Нарав је дала ред свему и добро битје:
   зими је дала лед, а пролитју цвитје;
дала је младости снагу и весеље,
   дала је старости немоћ и дресеље.
Срце ото нам створи у слаткој љубави,
   на ласно да гори и у сну и јави;
а леда од старих напуни теј прси,
   тим већи дио њих на љубав сад мрзи.
У старих крв умре, с ком умру и воље;
   зла старос тај сатре снагу и све боље;
а сад ври крв у нас и ш њом воље извиру,
   љубав нас тим свакчас држи у немиру;
љубав нас примага, тер ка вил гиздава
   веће нам је драга него наша глава. -
Ма што ћу сад рити од виле љувене
   која се ктје скрити у воде студене?
Могу ли не љубит ње липос од раја,
   могу ли и жив бит икако без ње ја?
Могу ли не тужит, госпоје, вас вик мој,
   чим буду садружит анђелски урес твој?
Ако би се и ктило, није моћ, јаох, не да
   тва љубав, мâ вило, која ме сад влада.
Није те, ја видим, сад овди, госпоје;
   гдје да те сад слидим, у стране у које?
Будем те слидити, у пакао да знам сит,
   и за те поднити све муке и још умрит.



Одходи МИЉЕНКО, а ЉУБМИР излази и говори:

Други призор[уреди]

ЉУБМИР

Вај, худа несрећо, и ти ли приспје сад,
   од добар свих смећо, за дат ми горки јад?
Не би ли задости зла љубав што мене
   напуни жалости и муке пакљене?
Али и ти ктје пристат г злу худом нарави,
   нека ја будем знат како уза тва дави!
Горчија с' од јада, смртно ме уцвили,
   поколи, јаох, сада с дразим ме раздили,
Тирену поколи с очију ми однесе,
   сатира а, толи врлу звијер, нанесе,
ки моје весеље и моју сву радос
   у горко дресеље обрну и у жалос. -
Сатиру немили, да с' проклет од вишњих,
   горч'ји те вик цвили срјетали од мојих!
Жеље те увике љувене мориле,
   незгоде све прике вазда те тириле! -
Гдје те ћу сад звати, мâ драга госпоје,
   гди ли те ћу искати, у стране у које?
Гдје те ћу, јаох, слидит? Ер приђе мним умрит
   нер тебе већ видит, нер тебе већ позрит!
Гди је глас слатки твој толи пун милости,
   да тужно срце овој слободи жалости?
Гдје је образ весели, да плачну му младос
   и живот дресели обрне у радос?
Моребит у руках немилу сатиру, -
   ах, тога ме је страх ах, кростој умиру!
Моребит они цвит грди ки бог зда
   да се њим ови свит и дичи и гизда.
Прî на ме све худе несриће удриле,
   нег да вик тој буде од драге ме виле;
и мене зле звири на кусе тргале
   прî нег се сатири тим игдар похвале. -
Хоћу ли, сатиру, с тобом се гди ја стат?
   Ах, на моју виру, будем те сву искат,
будем ти знат чинит немило како је
   другога одилит од своје госпоје!

ЉУБМИР одходи, а РАДАТ исходи уморен, будући искао МИЉЕНКА, и говори:

Трећи призор[уреди]

РАДАТ (сам)

Радате, зло с' пошао, ја виђу, жî ми ти,
   одкад си дошао махнице лијечити.
Товаре гонити и водит зле жене,
   с махници обћити муке су паклене.
Пођ' тамо, вох, Стојна, наћи ћеш Миљенка,
   жî м' т' нећ' бит покојна скоро с твога синка.
Миљенко памети, што Купидо крили,
   по гори сад лети. Ах, боже мој мили!
Што ћеш бијели крух и добра љетина,
   до грла пун трбух најбољега вина!
Ото их ситијех, - Купидо, стријеља' сад!
   Врагут кус! У лачнијех не тиче он никад!
Лас и сан и грло бога су учинили
   голо дијете врло, без вида а с крили,
у руци држи лук и стриле огњене,
   ким стријеља и пржи с главе покрадене.
Слична њих памети, сваки њих којоме
   петсат миља лети на уру гороме,
обијесне тај стриља, за лачне не хаје,
   и плача надиља и туге задаје.
Љубав се тај зове, ку веле сви луди
   толико да слове на небу и свуди.
Које је божанство тој вражје цић кога
   плач, немир, сужанство стјече се за бога?
Ка ли је љубав тој ка ставља љувене
   у вјечни непокој, у муке пакљене?!
Љубав је живити с дружином јунáци,
   рујно винце пити с добрим весељаци,
попијевке весело јуначке спијевати
   и чинит све село у игри стојати,
и танце на вриме с сељанкам изводит,
   и играм такиме блаженим дан водит.
Невјесте ото и ми теј лијепе гледамо,
   бесједимо ш њими, тамашимо и играмо;
у игри штипљемо, гдино се пригоди.
   и по ш'ји плештемо и индје кадгоди.
Ма затој не мремо ни стриља туј тко нас
   како њих, ма гремо весели већ свакчас.
Зла памет гдино је, зле мисли туј буду,
   ке, брате, не стоје никада залуду,
губи се снага и дан ходећи за њима. -
   Од труда њеки сан мртви ме се прима:
богм' овди ја заспах! - Вох, Стојна, при води
   Миљенка не исках, а ти за њим ходи.



Овди РАДАТ заспи, а КУПИДО изиде и говори:

Четврти призор[уреди]

КУПИДО (сам)

Колика охолас и ш њоме мала моћ
   у људех јес данас, изријет ју није моћ.
Ото су ки веле да није бог Љубав;
   и тој тко мни цијеле памети није ни здрав.
Што сам ја, знају тој висока небеса,
   огњени а стрил мој и у пакао досеза;
зна Марте, зна Џове, сви знају што сам ја
   богови, и слове меу људми влас моја!
Добро зна тој они ки дразих бјежећи
   грозне сузе рони сам себе желећи,
липотом све виле ки некад мораше,
   а мој лук и стриле за ништа сцијењаше,
ки би се блажен звао, од шта се свак чуди,
   кад не би имао уза се што жуди.
Ну сваку охолас која је проћ мени
   сатира моја вила и мој стрил огњени.
I стари знају тој, ако се и хоће рит
   њих срца огањ мој да не може горит.
Старе сам ја многе чинио цић виле,
   ким су над греб ноге, да туже и цвиле,
како труд да горе драгу вил желећи
   и да се не море свуд за њом ходећи.
Свједоче тој очи које их позиру
   и мој стрил свједочи кроз ки сузе отиру. -
Радате, и ти сад свједочи на свити
   у срцу што је јад љувени трпити,
и што је моја моћ на земљи и на неби,
   ка врха може доћ свакому и теби.
Сада се охоли и толик разум твој
   сад љубави одоли, инако роб си мој.
Тирене, лијепе вил, липотом стриљам те,
   у вјечни плач и цвил за њоме стављам те.

Пети призор[уреди]

Овди се РАДАТ пробуди, а вила ТИРЕНА прође говорећи:

ВИЛА

Је ли ки, боже мој, већи труд на сај свит
   неголи овакој драгога, јаох, желит,
без кога није моћ срдачце смирити,
   без кога дан и ноћ мени је цвилити?

Шести призор[уреди]

РАДАТ, видјевши вилу, за њом се ужеже и говори:

РАДАТ

Радате, који сан видио си ти сада?
   Зао ти је дошао дан, нî овај без јада!
Коју ли љепоту сад овди види ти
   ка мому животу ктје покој однити?
Однесе мир и гој лијепа вил ка прође!
   Што може бит овој? Што на ме сад дође?
Што је овој, вај мени? Тко ми смрт задава?
   Њеки ме огњени живи плам скончава!
Вај, ка ће бити злед? Али ме затрави
   вилињи тај поглед пун сваке љубави?
Али ка наказан од горсцијех немани,
   заспавши зао сан, срдачце ме рани?
Али је истина што у сан видих ја,
   тере згор с висина печи ме зла змија?
Тер љубав, ком њекад ругах се на свак час,
   осветит хотје сад на мени своју чâс,
тер мене уцвили погледом и мене
   лијепе вил устрили кон воде студене,
нека знам што је моћ љувена на свити
   и што је тај немоћ у срцу трпити;
љувено ки цвиле да умим пожалит,
   ш њима плач и цвиле да умим још дилит.
Ако је љувени што ћутим труд овој,
   он ти је пакљени и смртни непокој!
Али ја сним овој? Ако 'е сан, учини
   ови труд, боже мој, да се с сном расчини!
Радате, не спиш ти, ма си роб љубави!
   Рајскоме липости вила те затрави,
вила те опоји погледом љувеним,
   а љубав те освоји крипости скровеним.
Љубав те усили да ођеш сад твој стан,
   а образ ње били да слидиш ноћ и дан.
Ма што цкним тер сад ја не слиједим најбрже
   ње липос од раја, вај, што ме уздрже?!

Седми призор[уреди]

Из дома својта, по МИЉЕНКА идући, с РАДАТОМ говоре: ДРАГИЋ, ВУЧЕТА и ОБРАД

ДРАГИЋ

Гдје је тај наш лудјак за вилом ки пође,
   вуковом а дивјак у гори стадо ође?
Вук му је уио овцу и тро'е младо.
   Гди се је к врагу он гдио? Зло му иде све стадо!

ВУЧЕТА

Која је бијес тој у људи удрила
   да стадо и дом свој оходе цић вила,
да тлаче своју час и правду и разлог
   јак прасе кад се вас умијеси у брлог?

ОБРАД

Мој брате, сви људи који су под небом
   рађају се с ћуди тко с добром а тко с злом.
Тко се буде родит с злом ћуди, ја ћу т' рит,
   с злом ће и живит, с злом ћуди ће и умрит.

ДРАГИЋ

Радате, ходимо тога виленика
   да домом водимо, злога обијесника.

РАДАТ

Мо'а братјо, ваш Радат није они ки је био!
   За друзим помоћ дат на огањ је наступио.
Ника вил којој нî прилике на свити
   срдачце ме зани, тер хоћу умрити;
тер ми је усилос за њоме ходити,
   анђелска ње липос да би ме смирити.
Танка и висока бањаше се у гори
   јак звизда с истока прид сунцем о дзори.
Ви тамо гледајте за Миљенка одсад,
   а мене се охајте, јунаци, бога рад.

ДРАГИЋ

А боље, Радате! Справи се даке и ти,
   почтени наш брате, горске вил слидити!
Теј виле у младос нијеси љубио,
   а сад се с' у старос биједан изгубио!

ВУЧЕТА

Мај, ту враг с Радатом! Што ћемо још видит?
   Ух, за љубави том и Радат поче ит!
Радата узеше теј виле од горе
   кмецка чâс ки бијеше. Сада зло и горе!

ОБРАД

Мо'а братјо, зло се иде, поколи овако
   стари се не стиде живити опако.
Вели се, бит ће суд и сврха свита онда
   кад старе љувен блуд, не разлог, узвлада.
Што ћемо сада рит, дружино мâ мила,
   Радата покли мрит чини горска вила?!
Разумни наш Радат за њоме хоће поћ,
   а вами овди час постат Радату није моћ.

ДРАГИЋ

Радате, бога рад, ка узма тој дође
   и тебе такој сад узета овди ође,
тер тебе такога гледамо ми сада,
   срамоту од кога не имасмо досада?

РАДАТ

Мâ братјо, мољу вас, г злу ми не пристајте,
   љубена што је влас по мени познајте.
Љубав ме освоји, с ком се рват не море,
   липости м' опоји лијепе вил од горе,
коју кад позрих ја у гори зелени
   суначцем гди сва сја, вас умрих у мени.

ВУЧЕТА

Толик труд, нут ме чуј, не бисмо имали,
   да те сад мртва туј будемо застали,
нег да те такога гледамо ми сада,
   срамоту од кога не имасмо досада;
ер је боље умрити тисућкрат, брате мој,
   неголи живити на опаку такој!

ОБРАД

Радате, за бога, јеси ли они ти
   ки њекад свакога учаше живити?
Али си ка неман која се Радатом
   нам каже у ови дан ш његовом срамотом?
Радат си образом, али ниси дили!

ВУЧЕТА

   Злочество поразом својим га ухили!
Је ли ка, боже мој, грубша ствар на свити
   нег старца овако без срама видити?!

РАДАТ

Немоћан тко нî био, тај не зна што 'е бит здрав,
   а тко нî љубио, прем не зна што 'е љубав.
С љубави мудроват, ма братјо, нî га моћ.
   Ја, макар лудоват, за вилом хоћу поћ.
I збогом остан'те!

ОБРАД

   Вучета, што ј' овој?

ВУЧЕТА

   Ово и сам питам те, Обраде, брате мој.

ДРАГИЋ

Овди су немани! Одовле бјежимо!
   Зло се овди и нам храни, али не видимо?

ВУЧЕТА

Бјеж'мо, братјо моја, за Миљенка нека
   иште мајка своја. Што веће Обрад чека?

ОБРАД

Счекасмо зла дости, кад лудос стараца
   добива лудости свих лудих младаца.



I свршује третји ат.