Тирена/Први ат
| ←Пролог | Тирена Писац: Марин Држић Први ат |
Други ат→ |
Први призор[уреди]
ЉУБЕНКО
Куд такој, Радмиле, гором се сам тучеш?
Једа и ти цић виле с очију сузе треш
и ходиш, трајећи слатке дни, за њоме,
а она бјежећи руг твори тобоме?
Не знаш ли ер виле садања врјемена,
мој драги Радмиле, срца су камена?
Кростој се устави, ако ку вил слидиш
по густој дубрави, да увик не цвилиш.
РАДМИО
Љубенко, непокој пр'јатељски скончава
мене сад, а не мој, и труд ми задава.
Добро знаш Љубмира, - кроз вилу Тирену
болестан умира у лугу зелену.
ЉУБЕНКО
Љубмир, ки врх иних разумом словијеше,
дубравâ од ових слава и чâс ки бијеше?!
РАДМИО
Ото има такуј моћ огњена љубав тај
да врха може доћ и мудру на свит сај.
ЉУБЕНКО
Сад добро могу рит да љубав тај може
небо ужећ и вас свит, кад њега приможе.
РАДМИО
Такога је уреса Тирена славна вил,
ер сунце с небеса љепшу вик нî видил'.
ЉУБЕНКО
Мање зло роб бити и сужан госпоји
која се славити за липос достоји.
РАДМИО
Ма већкрат с липости здружи се охолас.
ЉУБЕНКО
Ах, нî без горкости на свијету н'једна слас.
Радмиле, ако греш Љубмира иштући,
око ове прије га ћеш наћ воде идући,
ер виле све ходе, вјеначце кад свију,
гди су бистре воде да личца умију.
РАДМИО
Љубмир је прид том вил најлипшом на свити
уфање изгубил; тим хоће умрити.
Бојим се, брате мој, да досле скратио
не буде живот свој и сам себе убио.
ЉУБЕНКО
Љубави немила, дотле ли чловика
доводиш, јаох, мила да му је смрт прика?
РАДМИО
Кростој ћу тијеком ит, једа га, брате мој,
гди нађем, и није цкнит, дубрави у овој,
прî него потлачио буде, јаох, сву младос
и овим скратио планинам сву радос.
ЉУБЕНКО
Радмиле, за помоћ Љубмира славнога
с тобом ћу и ја доћ.
РАДМИО
Паче ход' за бога!
Потриба нам каже пр'јатељска срца управ,
а дило не лаже, кад је у срцу љубав.
Други призор[уреди]
ВИЛА ТИРЕНА идући у лов сама
Слатко ти 'е, боже мој, прî данка дзороме
путоват овакој зеленом гороме;
травицом пролитје гди поља уреси,
разлико и цвитје гди се свуд умијеси;
гди толи славици љувено спијевају,
регби да даници разговор тај дају;
а мирише гора ружицом одсвуда,
путнику умора тер нî чут ни труда;
а тихи вјетрици по пољијех играју
и врхе травици разблудно кретају;
студене водице а шушње одасвуд,
око њих птичице тирају љувен блуд.
Милога цвијетјица! Ох, љубко т' мирише!
Од сласти душица и срце уздише.
Слатко т' би при води на цвитју овакој
проводил ткогоди с кијем дразим живот свој.
Чему је младица без друга на свити?
Јакино лозица без притке 'е видити.
Ух, брижна, да мене што рих сад не чује
ткогоди из планине тко њоме путује! -
Ма ка је звир оној под храстом ку виђу?
Ах, медо, ти ли с' тој? Прем тебе наћ иђу.
Ови стрил цић моје љубави примићеш
у прси у твоје, а жî ми ти хоћеш!
А овуј стрјелицу, хладенац што смути,
у саму рилицу примићеш, жî ми ти!
Сад реви, тој хоћу, сад се, медо, одери,
науди сад воћу и желуд побери. -
Гди уђе звир пуста, камо ли утече?
Гора је прем густа, тко да ју обтјече?
Ах, боже, гди уђе? Али би труд заман?
Несриће вик хуђе не видих у лип дан.
Коли ме измори бјежећи звир пуста,
образ ми вас гори, врућина ка уста!
Овди ћу у сјенци кон воде починут
овојзи зеленци љувеној мало у скут,
пуста звир једа одкуд рањена опета,
стегнув ју жеђа и труд, на воду дошета.
Чула сам њекада спијеват при овој води,
коли бих ја сада рада чут штогоди.
Чудо ти 'е да није гди овди Љубмира,
с ким никад меније у гори није мира.
Коли су химбени! Варками хоће нас
у огањ љувени поставит који час.
Овди се поје у лугу; затим Љубмир сам исходи и говори:
Трећи призор[уреди]
ЉУБМИР
Сузе већ нису овој што ливам низ образ, -
сузама непокој облахша који час,
а сузе задости не бише одвратит
од срца горкости ни болес злу скратит!
Љувен плам усиони ки срце ме пржи
крипос ми сву гони ка живот уздржи;
тој рони очима, ријеке су грозне тој,
на прјешу, јаох, с кима одходи живот мој!
Зламење који су болести од моје,
уздаси тој нису ни слика њих то је;
уздахом сврха јес, а прси ме свакчас
ћуте већу болес и смртни, јаох, пораз.
Љубав ка је у мени, срце ми горећи,
ови вјетар чини око огња летећи.
Ким чудом тој чиниш, љубави, ктиј ми рит,
да га у огњу тач држиш, а нећ' га изгорит?
Ја нијесам, нијесам већ Љубмир, јур који бîх,
ки се чâс може рећи пастира ода свих,
веселе пјесанце ки њекад спијеваше,
ки њекад и танце по лугу вођаше,
ки толи словијеше у овој дубрави,
прî нег га жежијеше плам горке љубави,
при нег га худа чес овакој ухили
да увик тужан јес, да увик, јаох, цвили,
да плачем овакој, жалостан куди гре
свуд смета мир и гој, пјесанце и игре.
Ер мене тко чује цвилећи горко тач
са мноме тугује, са мноме дили плач;
разговор а прî бîх и дружба весела
диклица планинских и дивиц од села.
С вечера до дзоре припијевах у пјесни
јак славиц од горе њих слатке љувезни
и ш њима извођах таначце по трави
и младос провођах весело у слави.
У сузах сад пловем, љувену кунем влас,
цић које све зовем смрт глуху на мој глас,
цић које усишем, цић које на свак час
срдачцем уздишем и копним јакно мраз,
цић које немило, вај, свему дотрудних
и душу и тило и име изгубих.
О вишња крипости, који је ово суд,
кроз рајске липости да патим толик труд?
Липота згар с небес, Вишњега прилика,
на сај свит дана јес за радос чловика, -
мене вил гиздава, која се може рит
липости свих слава, липотом чини мрит;
скончава ње поглед ме жељно срдачце
студени јакно лед згар свитло суначце.
Да ли је љепота умјесто радости
скончање живота мојојзи младости?
Љубави, али с' ти ка чиниш, јаох, сада
у горкој жалости ме срце да јада,
из лица лијепе вил тративши све твоје
огњене љуте стрил у срце, јаох, моје,
тер чиниш немило да кунем сама себе
и лице ње било да кривим за тебе?
Али је, госпоје, камено, јаох, толи
срдачце тој твоје ко'е се мном не боли,
тер је узрок свих туга мојојзи младости,
не која влас друга нер твоје липости,
тер чини, диклице, да браниш од мене
анђелско тве лице и гизде љувене?
Толике липости, ах, драга госпоје,
добро с немилости од срца не стоје.
Полипше тај дзора сва ружом ка цафти,
даница врх гора потамни гди си ти;
тва липос добива све ине липости;
суначцу одсива твој образ свитлости, -
од срца немилос да ли ће грдити
анђелску тву липос једину на свити?
Што могу ино рит од тебе, диклице,
видив те такој крит од мене тве лице?
Вај, с кијем говорим? Кому ли кажем ја
грозни плач ки творим с чемером од змија, -
камењу и гранам и води студени
и пустим сим странам и гори зелени?
Кому се тужим ја? Глусима дубравам?
У вјетар да ли тја све ричи ме давам?
Да ли ћу овакој вас живот мој тужит?
Да ли ће непокој смртни ме вик дружит?
Да ли ћу, јаох, звати тко ме чут не хаје,
да ли ћу искати тко ме тач скончаје?
Боље је умрити и свршит тужне дни
него зло патити и јави и у сни.
Боље је, вај, мени пријеку смрт сад звати
у гори зелени ка ми се ће озвати,
ка ме ће избавит љувене горкости
а мира добавит и вјечне радости.
О смрти, тим сад ја вапијем твоју моћ,
усиона влас твоја буди ми на помоћ!
Избави, избави Љубмира тужнога
немиле љубави и плача грознога!
Слађа ће твоја стрил у срцу мом бити
нег поглед овеј вил, - право ћу тој рити.
Ње поглед љувени радос ми ктје скратит,
твоја стрил а мени слатки ће мир вратит;
ње поглед ктје ставит пакљени у ме јад,
а ти ћеш избавит свега зла мене сад.
Што чиниш, о смрти? Вај, да ли нећеш доћ?
Несрећним али и ти цкниш доћи на помоћ?
Покли доћ к меније, о смрти, нећеш ти,
а ја ћу к тебије слободно сад прити;
пут ми ће гвоздје овој указат к теби сад,
гди ме ће непокој оставит и горк јад.
Овди се Љубмир хоће убит, а вила му скровена из луга говори:
ВИЛА
Љубмиру, ка болес усиона толикој
стегнула тебе јес да т' мрзи живот твој,
да толи немило у горкој жалости
грдиш лице било без н'једне милости,
да толи нередно сам себе ктећи убит
тве име вриједно тач хоћеш огрубит,
и славу којоме луг ктје те узвисит
прикорном сад томе смрти хоћ' понизит?
Ако се тобоме, Љубмиру, не болиш,
боли се ономе врх свега ку љубиш,
тач горко ка неће да плачеш и тужиш
и толи одвеће тву младос да мучиш.
I љубав тач немој, Љубмиру, хулити,
ка неће вас вик твој да будеш цвилити.
Уфање гдје ти је, разговор љувеним?
Мртво је тебије, а живе свим иним?
Отвори тве очи, немој тако гинут,
ар сунце с источи скоро ти ће синут.
ЉУБМИР, испадши му из руке оружје, говори:
Ки чују љувен глас у зеленој гори,
у ком је веља слас? Тко са мном говори?
Ко ли се боли тач мојима невољам
и неће бридак мач на прси да стављам,
уфање нер слатко обећава мени,
разговор укратко у муци љувени?
Једа си, Тирена, ме слатко жељење,
тер такој скровена кажеш ми смиљење,
тер тужба, тер горк јад, плач и мој горки цвил
у срцу твому сад милос је пробудил,
прислаткоме ричи тер толи љувено
тај милос сад личи ме срце рањено?
Рич сама није вик, госпоје од госпој,
љувеној рани лик, - укажи образ твој!
Поглед твој љувени сунчаном свитлости
истјера' у мене пакљене тамности,
присвитли твој образ објави сунце тој,
одагни смртни мраз ки сконча живот мој,
од тужбе трјескове, зле витре од уздах,
од плача дажде ове, од жеље вихар плах;
одагни маглине од мисли горцијех тач,
с кијех Љубмир твој гине, с кијех твори грозни плач;
укажи ружицу и рајско твој цвитје,
у сунчаном лицу објави пролитје, -
али сад Љубмир твој да сврши обједном
с тугама живот свој ком смрти нередном!
Четврти призор[уреди]
ЉУБМИР
Је ли овој Тирена, весели је ли образ,
толико жуђена од мене на свак час?
Тирена ово је, ње је ход љувени,
крипости, јаох, моје умиру у мени:
језик се завеза, да не вим слова рит,
љубав ме а стеза да буду к њој хрло ит,
да сузе, да болес њој скажем и труд вас
кроз рајски ње урес ки патим на свак час,
да би ме помилит, да би ме својоме
љубави надилит блажен сам којоме.
Љубави, твоју моћ и твоју влас зову,
буди ми на помоћ потрибу у ову;
допус' ми љувен глас и ричи медене,
да чују твоју влас ње прси студене,
да срце камено буде омехшати
али ја свршено пријеку смрт пријати.
Ма што скним тер к њојзи не будем тијеком ит?
На срећи овојзи овако није га цкнит! -
Тирено госпоје, госпоје од свих вил,
погледа' на моје тужице бога дил,
погледа' ер, свакчас желећи урес твој,
на сунцу како мраз сконча се живот мој,
у сузах ер пловем, ер цвилим дан и ноћ,
не пристав а зовем тву липос на помоћ.
Липос ме тва зани сунчаном свитлости,
поглед ме твој рани љувеном крипости,
твој ме урес освоји усиономе власти,
рич ме тва опоји рајскоме свом сласти.
Липос ме тва и схрáни сад својом милости,
смрти ме убрáни, једина липости,
твојоме љубави обесел', госпоје,
нека те вик слави твој слуга и поје.
ВИЛА
Толико камене ни толи немиле,
у паклу рођене нијесмо ми виле
љувених сузами да се не болимо,
да глухе, јак ками, на њих плач стојимо;
ни звири дојише нас у тој дубрави,
ма виле гојише пуне све љубави.
Тугу ми задава горки твој непокој,
срце ми скончава, пастиру драги мој.
Чујем те уздисат и цвилит на свак час
к небесом и двизат одвеће тужан глас;
чујем те гди зовеш смрт пријеку ноћ и дан,
болестан и гди греш како друг твој нидан;
чујем те Тирену сад глуху а сада
називат камену и горчију јада.
Ово ти Тирена у зеленој гори,
ку вода студена дâ на свит и створи.
Хладенац, пастиру, студени мој је стан,
с вилами у миру гди трајем ноћ и дан.
Створитељ нарави причудне туј мени
крипости објави у води студени:
ричи сам већекрат чинила једном ја
да сунце буде стат кадгоди и да не сја;
и имам крипости на земљи још веље,
могу све жалости сврнут у весеље.
Што успиташ од мене, све ти ћу допустит,
нећ' добро љувене тве ричи изустит;
ако ћеш имање, пастиру гиздави,
разум и све знање усионе нарави,
буди тве хотјење, - ма злато се у води
и драго камење највеће находи.
ЉУБМИР
Нит желим имања, које свит тач слави,
ни разум ни знања усионе нарави;
ма желим у милос липости твоје прит,
инако усилос мени је, вило, умрит.
ВИЛА
Која је тој милос ку питаш сада ти?
ЉУБМИР
За слугу тва липос да би ме примити!
ВИЛА
Како ћеш бит слуга, покли нî нидна вил
која те за друга у гори не би ктил'?
ЉУБМИР
Волим се слуга зват твој, драга и мила,
нег свит господоват с ком другом од вила.
ВИЛА
Ако је мени стан хладенац студени,
служба је тај заман, пастиру љувени.
ЉУБМИР
У води ако стан вишњи ти сатвори,
дао ти је бијели дан да уживаш у гори;
а толи т' камено, знам, срце не створи,
да хоћеш свршено да ме смрт умори.
ВИЛА
Тве ријечи медене пуне све љубави
примагају мене, пастиру гиздави,
тер ми је усилос да чиним све сад ја
што хоће тва милос. Ово сам ја твоја,
ово ти даривам му вјеру, одсада
твоја се називам, већ мноме ти влада'!
ЉУБМИР
Велики боже мој, могу ли т' захвалит?
ВИЛА
Јаох мени, тко је овој?
ЉУБМИР
Вај, тко ће овој бит?
Овди сатир усктјебуде вилу уграбит, а вила прид њим утече, а Љубмир за њиме, и свршује први ат. Почиње