Ти свијетлијем позором сунчана уреса

Ти свијетлијем позором сунчана уреса
Писац: Динко Златарић

ПЈЕСАН LXVI

   Ти свијетлијем позором сунчана уреса
и слатким говором рани ме и свеза;
   и краће затезаш свеђ узу и рани
жудјени лик не даш, ки просим замани;
   ни ћеш плач да чујеш, ни се мож' смилити, 5
нег ме још силујеш немило умрити.
  Умрићу; а који, јаох, разлог хоће тој:
тко љубав достоји, да гине овакој?
   Свакому ље пруди бит верну, тко љуби;
што мени науди и мене погуби. 10
   Тко би вик процијенил да срце од лава
млађахна има вил и врх свих гиздава?
   Овако виђу ја: таји се на свиту
у трави зла змија, горк чемер у цвиту.

Извор[уреди]

Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.203, Загреб, 1899

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.