Тегну ме тва рука, Боже мој, тер болес,
вјечни труд и мука свега ме спела јес.
Изгубих сваку моћ и падох ница згар
тач да с тле устат моћ не сцијеним никадар.
Влас моји противни нада мном стекоше, 5
а дразих са мном нî, сви ме, јаох, ођоше.
Освету прид тобом на мене пробудих
неправдом и злобом, не хајућ за мој грих,
тер можем тужан рит: „Од мене учи свак
од Бога страх имит, оставив пут опак." 10
Ако нî дости овој, о вишњи, чим болим,
пошљи бич већи твој, велми те сад молим.
Истом прав да не би тко патил, ја сам крив,
ја згријеших сâм теби, на ме вас пролиј гњив.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.199, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
