Тако ми љубави, не вим ја чеса дил
свој образ гиздави сакрива овај вил;
једа се урока што боји, јер праве:
"Сунце су с истока ње личца од славе?"
Али се гиздави ње урес поноси, 5
знајући јер слави ње образ и коси?
једа ли још ћути разговор весели,
да буде зачути тко за њу смрт жели?
Како ју ја жељу мојојзи младости
одкли се још вељу слуга ње радости,10
тер мјеште смиљен'ја и мјеште љубезни
счекују цвиљен'ја и горке бољезни.
Овако образ свој да скрије најприја
кад служит живот мој љепости ње прија,
не бих ја прî рока пожелил смрт себи,15
зач било узрока желит ми тој не би.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр.6-7, Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
