Свети Петар у рај пође,[1]
За њим, за њим стари башта.
Узговори стари башта:
»Могу Г, Петре, с тобом у рај?«
Узговори свети Петар:
»Не мож, башта, са мном у рај.
Бивао си криви судац:
Правога си окривио,
А кривога оправдао.
Зато не мож са мном у рај.«
Свети Петар у рај пође,
За њим, за њим стара мајка.
Узговори стара мајка:
»Могу 1', Петре, с тобом у рај?«
Узговори свети Петар:
»Не мож, мајко, са мном у рај.
Бивала си крчмарица:
Правом купом куповала,
А кривом си продавала.
Зато не мож са мном у рај.«
Свети Петар у рај пође,
За њим, за њим мила села.
Узговори мила села:
»Могу 1', Петре, с тобом у рај?«
Узговори свети Петар:
»Можеш, село, са мном у рај.
Бивала си овћарица:
Гладнога си нахранила,
Жеднога си напојила,
А голога заодила.
Зато можеш са мном у рај.«
↑Иза свакога стиха се додаје: »Коло ми је липо рај гледати.«
Извор
„Збомик за народни живот и обичаје Јужних Славена". Југ. Академија. Загреб, 1933., XIX/1, стр. 181-196, Јоца Ћосић, »Народне пјесме (Рекаш у Румуњској)-Прво коло., песма бр. 15. стр.188-189.
