Свакому све, Боже, а мени, што виђу,
ако ми бит може у милос да приђу;
јер ово од раја зламен'је на свиту
које се потаја јак мирис у цвиту.
Свидочи небесом овај вил гиздава 5
каквим је чудесом уресна њих слава;
мани сја у гиздах, како цвит у круни
и мјесец у звиздах када се испуни.
Вазел бих довик ја ови дан да буде,
и да ми памет тја све мисли забуде, 10
нека се нагледам љепости на вољу
а веће да не да м' у жељах да бољу.
Добро бих ја тада могал се зват блажен,
зову се и сада, засвеер сам поражен
одколе сунце м' сја, тер дил ње тужити 15
вољу нер ину ја љувено здружити.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
