Иван има девет белех гради,
Сваком граду потајну љубаву,
Мене Мару немилу десету.
„Ко ме имаш, мајко, за Ивана дати,
Ходи ми ти, мајко, по мештра Гргора, 5
Да ми шије свите до земљице,
Да јих не ћу по сунцу носити,
Ни по оној јасној месечине,
Лех ва њих ћу чрну гнојит земљу."
Зато мајка хаје и нехаје. 10
Липу сваћу искупа зиправља,
Седандесет и седан коњићи,
Седандесет и седан јунаци,
Седандесет и седан дивојак.
Се су липо младе обукане 15
Се у злату и у танку платну.
Кад су пришли на сред поља равна,
Иван дрогне Мару у (бело) срдајце.
Текла Мара горун мах побират,
С чиме си је крвцу закладала. 20
Још говори стари старешина:
„Грдо ј’ видет мртваца без плача,
Још је грје сваћу през невисти.“
Кад ми сваћа у биле дворове,
Мара лежи на белој постеље. 25
Злат прстенац по крвчице плава,
Чрне очи светле звезди броје,
Жуте коси прек постеље вису;
Ту се сваћа горко наплакала.
До пол ноћи Иван (сТурци) вино пије, 30
Од пол ноћи шорбет и ракију.
А на зору к Марете на врата:
„Стани, Маре, у танкој кошуље!"
Дрегне Мару у бело срдајце:
„То си, Маре, ти већ то десета!" 35
„„Ходи ми ти, (Иван,) к Маретиној мајке,
Да ми носи плинке и повојке,
Да је Маре синоћ породила."“
Шал је Иве Маретиној мајке.
Још говори Маретина мајка: 40
„Повеј ми ти, синко, истинито,
Ако ћу ја носит плене и повоје?“
„„Носи, (носи,) мајко, плене и повоје!"“
Када мајка на срид поља равна,
Ту зачује мило згони згоне. 45
Још говори Маретина мајка:
„„Што то згоне синку на весеље,
Ал то згоне Маре на постеље?""
Још говори Иван, дите младо.
„Так’ ти Бога, стара мила мајко, 50
То ти згоне синку на весеље.“
Када мајка у биле камаре,
Мара лежи на белој постеље:
Злат прстенац по крвчице плава,
Чрне очи, светле звезди броје, 55
Жуте коси прек постеље вису.
Још говори мило стара мајка:
„Прокљет буди, Иван, дите младо!
Зач ми ниси истинито повел,
Ко ћу носит свиће ал дупљере, 60
Ко ћу носит плинке ал повоје ?“
