Сузана чиста/Сказање прво
| ←Придговор спјеваоца више Сусане | Сузана чиста Писац: Мавро Ветрановић Сказање прво |
Сказање друго→ |
Говор први
[уреди]
ИЛИЈАКИН:
Бриеме је пут стана, мој раби Изаче;
зрака се сунчана у подне замаче.
ИЗАК:
А ја ћу к стану поћ' благоват' и поспат'.
ИЛИЈАКИН:
Да гдје ћеш побјед доц'? гдје се ћу с тобом стат'?
ИЗАК:
С попови и дјаци побјед ћу ја бити
прид темплом на плаци, туј ме ћеш видити;
ако се ки суди пригоде на правду,
да се пук не труди искат' нас по граду.
ИЛИЈАКИН:
Ну з богом ти подји, и ја ћу к стану поћ,
и опет туј додји, за ч ћу ту и ја доћ'.
Говор други
[уреди]ИЛИЈАКИН:
Добар дан! што би тој? једа је ка штета
тере се сам такој поврати опета?
ИЗАК:
Несрећа проклета и моја худа чес
овди ме опета врнула тужна јес.
Казат' вам ну ние моћ' ни редом збрајати
бољезни, дан и ноћ што живот мој пати.
За ч да ти поброју, ку трпим ја напас,
жалос би свиес моју смамила у сај час.
Ер је тај бољезан, у себи ку тају,
да мнократ како пјан у себи остају,
тер не мним болежљив казати сад управ,
али сам тужан жив али сам ја мртав;
и тако од јада, говору ја теби,
како гнила клада тухињам у себи;
и тако небог ја скончавам се и гњију
не имавши покоја да мало почињу.
Ако ја и тају, образ ми не таји,
који ме скончају чемери и ваји
и горке тужиое и муке пакљене,
рад којих, ме лице и блиеди и вене,
тер ме ће скончати прие реда смрт приека,
ер ние моћ' имати љекара ни лиека.
ИЛИЈАКИН:
Очито познају, Изаче мој друже,
да си вас у вају заплиењен до душе.
Ма ну су од мене те твоје жалости
великом скровене потајом задости,
тер не знам лиека сад, који бих приправил,
туј жалос и тај јад како бих оздравил.
За тој се не мори у јаду ти стоје,
нег мени отвори жалости те твоје
и чемер и тугу; не учин' инако,
верному ко другу рее' ми све тутако.
За што би могло бит' да се ћеш ти сада
по мени слободит' од туге и јада.
Ако је Ијувен плам, не мој га тајати,
не мој те бити срам мени га казати.
За што је обичај путене нарави,
да мнократ Ијувен вај и старца затрави.
А ја тој сам кусили и добро познају,
ки мнократ просузих у таком у вају.
За тој те сад мољу, рад моје љубави
кажи ми на вољу тај чемер крвави.
ИЗАК:
Раби Илијакине, гди риечи те чују,
срце ми све стине и тврђо тугују;
ер тога узрока не могу одкрити,
за ч ми без прирока не може тој бити.
А вјеран тко је тај, сада ми говори,
да му се ови вај и жалос отвори?
Ер гриехом тко би тој од мене објавил,
тај час би живот мој сам себи прикратил.
За ч веће пораза не може вај бити
него ли зла гласа у старос добити.
Ер веће на сај свит срамоте ние ине
него ли срамотит' у старос сједине.
Ну један да саде тко живе у части,
невидом упаде у које напасти,
би ли му смрт мила да га прие покоси,
кад би се одкрила потаја, ку носи?
Тием се прие дуби у земљу сваки нас
него ли изгуби с поштењем добар глас.
ИЛИЈАКИН:
Добро је добар глас да нигђа не гине,
и схранит' своју час, разумни тој чине.
Уфања да ли ни, право ми сад прави,
од тебе при мени и твоје љубави?
ако су суспети, сад се ћу ја теби
и вјером заклети и богом на неби,
да нигда по вас виек, Изаче драги мој,
по мени жив човјек не буде знати тој.
Ер бих се у пропас прие волио станит'
него ли твоју час с поштењем не схранит'.
ИЗАК:
Покли се обећа да ми ћеш бит' вјеран,
сва жалос и смећа, за ку сам немиран,
сад се ће одкрити теби, Илијакине,
и право све рити што живот мој гине.
Ове дни минуте с несрећом худа чес
тужице приљуте нанесла на ме јес:
једноме по хладу по врту шетаје
оћутих у јаду стрил, ки ме скончаје,
ер славна Сузана изшета по трави,
ње лиепос избрана тер ме туј затрави,
рад које остају толико бољежљив
и умриети не хају, да веће ниесам жив;
а то зна бог прави, који ме сатвори,
у живој жерави да срце ме гори,
и остала јоште пут и кости и уда
трепте ми како прут од муке и труда,
желећи тај урес и позор избрани,
приличан који јес љепотом Дијани,
да се прие ш њом стану, да може тој бити,
туј лиепос сунчану на вољу љубити.
За што ње липота и славно гиздање
од мога живота смртно је скончање.
Ер када Сузана мимо ме туј мину,
мњах зрака сунчана свиех страна да сину,
тер урес тај лиепи достојан свој слави
сасма ме заслиепи јадовном љубави,
да у бога смрт просим, да ме смрт посвоји
за љубав ку носим Сузани госпоји.
Да видиш мој раби, кад узе брат' ружу,
који ми клин жаби у срце и душу,
рекал би: како мож', Изаче махнити,
туј бритву и тај нож у срцу носити?
Туј ружу бераше и дробно босиље,
а мене мораше љувено посиље;
ну ја сам стојећи под дубак зелени
тврдо ју желећи да придје туј к мени,
нека ја њој реку, за њоме ер вену,
да при њој туј стеку пријазан љувену;
У мислиех ну стојах, ако тко изиђе,
тврдо се тер бојах, да ме ш њом не виде;
ну да њу садружу, како бих ја хтио,
и бога и душу при њој бих забио,
I вас стид и вас срам јур ве бјех сплесал ја,
толико љувен плам ер ве ми додија.
Несрећа проклета ну мисли ме скрати,
ер хрло опета у двор се поврати;
а ја туј остах сам како брав у гори
ћутећи љувен плам, у мени ки гори;
из врата пак на двор сам ти ја изадјох,
ну како тај мрамор студен се ја надјох,
и оста мене ван притужна моја свиес
ко сасма тко је пјан, тер срне у несвиес;
и ништар не хајах ни срама ни стида,
у себи ер не имах памети ни вида,
и како кад прасе обиесно и сито
прокрене пода се у брлог корито.
За љубав једину а сада сам суди,
гди горим и стину, који су тој труди?
јесу ли тој муке и ваји крвави,
дати се у руке проклетој љубави?
и је ли бољезан, тко жели да здружи
љувену пријазан, а заман све тужи,
и тужи и цвили до смрти дан и ноћ,
љувеној тој сили одољет' а ние моћ'?
покоја тер не има, за ч губи вас поспјех,
како тај тко дима у један шупаљ миех,
али ти тко хрли и тиеком поступи
да вихар загрли и у шаку поскупи;
тако ти ја заман у жељах све тужу
ћутећи бољезан туј лиепос да здружу,
а не умијем начина да лиечим туј рану,
ни тациех танчина да се гди ш њом стану
и да ш њом говору потајно и скровно
прие нег се растану животом јађовно.
Тој ти је тузица вељега од јада,
рад ке ми душица из тиела испада.
Раби Илијакине, молим, те тием саде,
не мој ми сједине пођриети из браде,
тако те гњив проклет не убил и ваји,
чин' да се тај секрет меу нами потаји.
ИЛИЈАКИН:
Сунчаном свјетлости, која сја на неби,
и божјом милости кунем се ја теби,
да мрамор студени прие ме ће покрити
нег се ће по мени тај милос одкрити.
Ах ние ли тој знано, разуман сто прави:
потају уфано тко друга објави,
уфање тер се тој не буде тајати,
у велик непокој љубав се обрати.
За ч већа ние туга, ти можеш тој знати,
нег вјерна свием друга за ништо издати;
а камо приекори од бога и људи,
тко таку злед твори и другу зло жуди!
I тога никађар вишњи бог не љуби,
тко слиеди злу нехар и вјеру изгуби,
и суд га земаљски осуди на злу смрт,
невјерник да таки сасма се буде стрт'.
Крваве за ч ноже свуд сије тај туга,
тко секрет не може сахранит' од друга.
А и ја не бих рад при твојој љубави
да се мој тужан јад по теби објави.
За ч, брате и друже поштени Изаче,
и мене тој уже за грло замаче,
и ја ти горим сам љувене од муке,
како но кад се плам упири у куће.
По свому нараву за ч љубав проклета
у живу жераву ме срце попрета,
тер смртни непокој, право т' се сад прави,
скончава живот мој у живој жерави.
Ер да ме тко стави у врело од риеке,
не бих тој жерави одолио у виеке,
и прие бих у камен створил се студени
нег ли би тај пламен загасил љувени.
А сада ти постој тере ћеш ти чути
мој тужни непокој и чемер приљути;
и мој труд кад чујеш, мним ће се пригодит',
ти који тугујеш да ћ' труда одложит'.
За ч се труд одлага ономуј тко тужи,
кад му тко помага да у тугах ш њим дружи.
За то је опћена, Изаче љувени,
стрјелица злаћена и теби и мени;
у једну ступицу оба смо упали
и оба тужицу једнако познали.
А то је вас узрок Сузане љепота,
да се прие скрати рок од мога живота.
За то ме скончава липос од Сузане
и мени задава без лиека те ране.
Велико вриеме јес, ње урес гиздави
да мени туј болес у срце постави,
и чини ње липос ме срце с љубави
привити како вос у живој жерави,
љувене жалости тер ме сад скончају
да ми се све кости у зглобиех растају;
ијувена та стриела и сипи љувени
душицу из тиела кориепе сад мени,
тер бјесни такмено мој живот при смрти
ко звиерје тражено при ловци и хрти;
у мисли дан и ноћ тер се тој зло пати,
да би ми како моћ' ш њоме се гди стати,
јеђа ми може бит, за ч ино не радим
нег ли ју пољубит', да срце насладим.
За ч лице ње драго да би ми пољубит',
подал бих све благо што имам на сај свит;
још да се подоба, могу ред' то управ,
сам себе за роба подал бих за љубав,
да веће не вену у тугах стојећи,
стрјелицу љувену у срцу носећи.
Још сам се вас ставил да је прие садружу,
при њој сам и забил и бога и душу,
и божје разлоге забил сам и суђе,
жалости ер многе оћутјех и труде,
с проклете љубави тер задје свиес моја,
ни у сан ни јави не имам покоја,
у мислиех трудећи, ћутећи туј рану,
ње лиепос жудећи једа се ш њом стану;
уфање ну губим, и свиес ћу изгубит',
ер заман тој љубим што ние моћ' пољубит'.
А ти сам мож' знати какве су покоре
плах вихар тјерати дубравом проз горе.
Рад муке крваве за тој се справимо
оба два да главе на ризик ставимо;
за ч би нам јур боље прие реда умриети
нег ове невоље пакљене трпјети,
и чемер тај тужни једа се пробави,
покли смо ми сужњи проклетој љубави;
а веће ние лиека нит га ће имати
по вас виек до виека нег ли се ш њом стати.
За тој се мени мни, добро би тој било,
Изаче Ијувени, кад би се згодило:
перивој уљести ако ју видимо,
да јој се навиести да је ми жудимо,
тер ћемо видјети и по њој познати
што нам ће туј риети, хоће ли пристати
к нашојзи љубави и да к нам приклада
и да нас избави тужице и јада.
То ли се не буде по вољи с на ми стат'
и вољно у блуде не хоће к нам пристат',
и химбом и силом њу ћемо тентати
али ју и силом на вољу имати;
љувено и драго туј ћемо њу тентат'
и велико благо спрвице обећат'.
Тој ли би хтјела тој Сузана погрдит',
један ће поћи њој за крил ју ухватит';
то ли би туј хтјела рват' се и вапит',
њој ћемо зла дјела на главу поставит';
ер ћемо риет њој: госпоје Сузана,
не вапи, нег ли стој, љубави срчана;
тој ли се ти стати за љубав не ћ' с нами,
сада ћеш познати што је вај с тугами,
ер ћемо ми себе праведно оправит'
а послие туј тебе с кривином обадит':
риет' ћемо на суду, гђи се правда диели,
да те смо у блуду љувеном видјели.
Од страха тере к нам туј се ће приставит'
и туј ће сваки срам прид страхом оставит',
под нашу тер ће влас Сузана тад бити
и биели ње образ ми ћемо љубити,
да се туј загаси покровно љувен плам,
који нас порази, каконо мож' знат' сам,
ку тврдо жудимо да се ш њом станемо,
а заман трудимо и бриеме трајемо,
Ну је триеби ову ствар у срцу тиштати
и друзием никадар не дат' је сазнати.
Ако ли ти знати мож', брате, што друго,
не мојмо трајати бремена у дуго,
с начином ер поспих кад се мудро справи,
од туга ода свих чловика избави;
кад ли се протегне ствар која дуго дан.
туј многиш испрегне и буде труд заман.
ИЗАК:
Ја миран остају, тому сам веле рад,
и умриет' не хају, да подрем љувен јад.
Ну чекат' ние кад ни одмицат' до сјутра,
подне је право сад, подј'мо тја унутра,
За ч би могло бит' да су ње одлуке
да буде она умит' и лица и руке
на вођи студени, гди живац истјече,
тај позор медени, за ч сунце припече.
За ч је ње обичај, да до дан тер до дне,
одавна била тај, хладит' се у подне,
хлади се и бани по цвиетју и трави
ње урес сунчани, који нас затрави.
Ну одкли је мисал тај да унутра подјемо,
десну ми руку дај, да вјерни будемо,
да виком никада под небом на свити
друг друга не изда, да би знал умрити.
Говор трети
[уреди]СУЗАНА:
0 драге сестрице, одкли се пригоди
да овди ме лице оперу при води,
овди ћу постати при води студени
и руке опрати и образ румени;
за што се пут моја, пришло је риет' право,
растопи од зноја, тако ми бит' здраво.
Ер горко суначце тако ми припече
да ми се срдачце раздвоји у пече.
Тим сада подјите поспјешно у дворе,
и тамо додјите у моје коморе,
мирисну тер помас донес'те ви мени,
којом ћу мој образ помазат' румени;
и тамо забити не мојте ви врата
за собом склопити, да тко не убата,
да се што не згоди, гди се ја умивам
и трудна при води гди сама почивам.
Ер да би тко видил гди стојим ја сама,
тај час би проблидил мој образ од срама,
тер образ и лице било би ме таде
јак цвитак љубице кад сланом попаде;
за што је забава с при кора и срама
да се женска глава осами гди сама,
а навлаш кон воде, гди је вир студени,
гди људи приходе почиват' у сјени.
А сад се потеж'те, тер хрло у сај час
блустро ми ђонес'те, мирисна гди је помас.