Султанија
(Из Промонтура)
Пише књигу царе господине:
„Који има сина ал синовца,
Да га шаље цару за солдата!“
Свак да има сина ал синовца,
Нег да нима старац Видулине. 5
Он да има до осам ћерица
I девету Султанију младу.
Султанија ћали говорила:
„Да, мој ћале, мило добро моје!
Кроји мени робу на једнако 10
I седлај ми коња на јуначку,
Да ја гредем за те за солдата."
„„Султанија, драго дите моје!
Камо ће ми жуте косе твоје,
Камо ће ми два голуба твоја?"" 15
„Жута коса низ плећа јуначка,
Два голуба низ оба пазува."
Он јој седла коња на јуначку,
Он јој кроји робу на једнако.
Она скаче на коњика врана, 20
Она јаше кано и делија,
Она греде цару за солдата.
Кад је дошла у корту цареву,
Сва јој се је поклонила корта,
А сам царе до земљице црне, 25
Ал се она ни поклонит не ће.
Царе греде мајци на диване:
„Еј старице, мииа мајко моја!
Пок је моја корта саграђена,
Ни овака додила[1] делија, 30
Кано јутрос у недиљу данак.
На скоку је кано и делија,
На погледу кано и дивојка.
Како би је, мајко, привариа,
Је ии женска, је ли мушка глава?" 35
„„Лако би је, синко, привариа.
Ти је води у свитле камаре
I вади јој сребрне прешлице
I вади јој свијетло оружје,
Ако ј’ она делијица млада, 40
Избират ће свијетло оружје,
Ако ј’ она млађана дивојка,
„Она хоће на прешлице златне.““
Кад су дошли у свитле камаре,
Он јој вади сребрне прешлице, 45
Он јој вади свијетло оружје.
На прешлицу ни гледати не ће,
Нег се држи оружја свитлога:
„Бога теби, царе господине,
Које ћеш ми дароват оружје?" 50
Царе греде мајци на тужење:
„Ај старице, мила мајко моја,
На прешлице ни погледат не ће,
Нег намиче на оружје свитло.
I она ми, мајко, бесидила, 55
Које л' ћу јој дароват оружје.
Како би је мајко привариа?“
„Лако би је, синко, привариа:
Ш њом ти ходи ноћцу ноћевати.
Је ли она делијица млада, 60
Она ће се до тебе давати;
Је ли она млађана дивојка,
Она ће се од тебе мицати.""
Па говори царе господине:
„Бога теби, млађана делијо, 65
Скупа ћемо ноћцу ноћевати."
Кад су ишли ноћцу ноћевати,
Врже ћорду под бијелу главу.
Још говори Султанија млада:
„Бога теби, царе господине! 70
Ко се кога прија дотакниа,
Намах му је глава одфаћена."
Царе не сми ни симо ни тамо,
Султанија и ближе се дава.
Кад је јутром били дан сваниа, 75
Царе греде мајци на тужење:
Ај милице, мила мајко моја!
Није ово липота дивојка
Нег је ово делија незнана.“
Ал је мајка цару бесидила: 80
„„Ако буде Дунај припливала,
То ће бити млада делијица;
’Ко не буде Дунај припливала,
То ће бити липота дивојка.""
Кад су ишли Дунај припливати, 85
Она плива и симо и тамо,
А сам царе ни до по не море.
Кад је млада Дунај припливала,
Онда вади жуту косу своју,
Два голуба од оба пазува: 90
„Гледај, царе, да би ослипиа,
Сам ли мушка, сам ли женска глава!"
Кад је царе ричи разумиа,
Брзо греде двору бијелому
I сакупи силну војску своју. 95
Док јес војском Дунај припливао,
Султанија на по пута дошла.
Док је царе на по пута доша,
Султанија билом двору свому.
Далеко је ћале угледава 100
I још даље прида њу шећава.
„Султанија, драго дите моје,
Какво си ми поштење донила?"
„„Какво однила такво и донила!—
Кад сам дошла при корту цареву, 105
Сва ми се је поклонила корта;
Сам је царе до земљице црне.
Кад ме види царе господине,
Он ме води у свитле камаре,
Он ми вади сребрне прешлице 110
I вади ми свијетло оружје:
На прешлице ни гледати не ћу
Нег се држим оружја свитлога.
Кад смо ишли ноћцу ноћевати,
Ни се царе мене дотакниа. 115
Кад смо ишли Дунај припливати,
Ја сам ћале и симо и тамо,
А сам царе ни до по не море.
Царе купи силну војску своју:
Док је царе војску сакупиа 120
Ја сам била на по пута дошла;
Док је царе на по пута доша,
Ево сам ти билом двору свому!""
Из Кошарине збирке
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
