Створи Бог крјепостју звир ке вид не сведа
прид сунца свитлостју, кад годи на њ гледа;
и другу ка сву ноћ летећи ужива
а к свиту буде поћ гди у дне прибива;
зач јо' је врид свитлос, а Бог јо' разум да 5
да бјежи у тамнос кад зора успада.
Звир још ка у огањ налита мни помоћ,
а спрлив крила на њ, не може веће поћ;
тер чим се умори и мртва задрхће,
на огањ гди гори све трепи и прхће. 10
Меније је прилика овај звир, дим управ,
којојзи јур вика прикрати сам нарав;
моћ не имам аквиле, тер нисам крјепостан
гледати од виле на образ љепостан.
Укрит се у тамнос такођер јур не вим, 15
тере грем прид свитлос, - помоћ се небог мним, -
ка згара ме срце јакино пламен врућ,
да жељан до смрце нисам јо' вољан ућ.
Ни бих рад, зач је суд да служим њој вас вик,
једа би на ов труд дала ми љувен лик, 20
али с ме младости да слими златан влас,
јер не имам радости одко ње тирам глас.
До суз ме уцвиља ње грло од снига,
а личцем растриља јак стрилац билига.
Ох, затој ја видим, заман је сваки ред, - 25
сила је да слидим гиздави ње поглед,
одко је одлука која ме донеса
гди стрила од лука на ме се отеза.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
