Ставил сам суначце име ја тој вили
која ме срдачце и младос расцвили.
Јоште злед од добра не знах ја развидит
ме срце кад обра њу славит и слидит.
Служих ју на мој дан са сву моћ и крипос 5
и живот Богом дан доних јо' за липос;
милос јо' у злату не питах ни вас свит,
ни чиних за плату с њом цину ни увит.
Вољу ње ја дворих сваки рок чекаје,
сам себе издворих тер остах плакаје; 10
најмањи мој уздах не плати могући
а нег труд ки уздах заминит појући.
Да купи још роба, без хране стал не би:
што веће подоба тко служи о себи?
Ово ме слободи, не питам ини дар; 15
а служих што годи, буди ти све на хар.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
