Старац Климоје/АТ I

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Старац Климоје
Писац: Непознати аутор
АТ I


АТ I[уреди]

ШЕНА I[уреди]

КЛИМОЈЕ ЗВРЧОКА и ТИКВУЛИН

     КЛИМОЈЕ: Цаззо онизи, држим да је прва љубав инвентала на овему свијету муке и тортуре, то у мојој кући и у мени истому прем савише познам. Кад ти се, брајо, у старе кости љубав усади, погана је ствар, а највише у лакому, човјеку, како сам и ја: вртим се, привраћам се, печем се, трудим, мучим се, стинем, трептим, нијемим, мрем, без памети сам; гдје сам, туј нијесам, а гди нијесам, ту ми је памет, што ми је драго, није ми драго. Тако ме ова љубав од ономадне спела, да нијесам у мени: води ме, тјера ме, носи ме, крца ме, гони ме, смуца ме, раскидује ме, држи ме, не да ме, дава, што не дава, што ме свјетује, неће, што неће, каже, да ја не знам што ћу; тако ме и тако обкружила, да ми ништа не мајнка за погинут. Макар да се имају спенџат тријес динара, хоћу се овога труда либерат. Ма, цаззо онизи, ако ми син обазна, да сам ја стар овако закукуријеко, страх ме да и он кукуријекат не почне; ма веће или тако или овако: м(у)ора л' аваризиа, да се двије перпере и по спенгају! Тиквулине, стани овамо!
     ТИКВУЛИН: Фатте, госпару, што ми заповиједате?
     КЛИМОЈЕ: Ево, мој Тикво, Тиквулине, Тиквицу, хоћу те адоперати у једно сервицио веома танко, зато послужи ме, а нигда ти неће по мому ме(д)зу мајнкат
пос од мафатура. Знаш ли је, мој Тикво, онизи, помози ми је ријети, како јој је име?
     ТИКВУЛИН: Орланду, госпару?
     КЛИМОЈЕ: Чеса Орланду, госпару, није него Працата. Знаш ли ону, како јој је име, Мару Славица?
     ТИКВУЛИН: Знам добро; то ти је најфамозија курва коју има Дубров­ник, и говоре, госпару, да ти је аманца синова.
     КЛИМОЈЕ: Сигнор, но, то не може бит, ако сам и ја намуран на њу. Ма ко те то пита; реци ми само, знаш ли је?
     ТИКВУЛИН: Знам добро, госпару.
     КЛИМОЈЕ: Да ли би ти, мој Тиквићу, бастало оправит, ти си валентуомо у те ствари, би ли ти, онизи, ко ти рекох, бастало оправит, да се контента једну ноћ
да дођем у ње, а боље ће бит за те и за њу. Чујеш ли, што ти говорим?
     ТИКВУЛИН: То би, госпару, ш њом мучно било акомодат, ер је у њој поштена курва, ма би се могло тратат с Цвијетом Куконосом, ње рофијаном, која за на ово зло бријеме обланцат пар динара, могла би што акомодат. Госпару, реци што би спенџо, за да умијем калкулат мало, хоће ли нам посо ревускат?
     КЛИМОЈЕ: О спензи ми, браче, не говори! ну би ли се могло без срензе, ну, мој Тикво, Тиквићу, ер то спенџат динар то ми је једно око извадит.
     ТИКВУЛИН: Госпару, да сад пођи се пřипни на Орланду и завичи три пута: мини ме жеља! Ту ти га није муфтице ни оглодат. Госпару, огледа' се тер промисли, зашто ће тебе без мједи упустит? Веће би, брајо, вољели мене овако јаке шкине, кад би отворали залуду. Не знаш да веле младића лицимири око те Маре, ма сви хиц залуду, ер, ко ти рекох, поштена је у њој курва.
     КЛИМОЈЕ: Да кад је тако и кад није инога римедија, имам токат пет тисућ реала од прчије синове; м(у)ора л' аваризиа, да се спенџа до тријес динара! I то ми, мој Тиквулину, по економији раздијели како боље знаш, и вјеруј ми, мједи и зубе на исти начин ја пенџам. Зато, мој драги, да ти је моја час и мједи припоручене!
     ТИКВУЛИН: Ха, ха, хоћеш с тријес динара, старежина, уљестит у Маре Сла­вица, а чуо сам говорит, да би једва за тријес дуката најљепшега властеличића упу­стила, и још десет да јој се да рофијани која би то оправила. Ма ништа не мање, овему ћу старежини дат разумјет да ћу настојат то оправит.
     КЛИМОЈЕ: Ола, што то бребоњиш тамо, маријолу, пара се чудиш од моје манифиченце. Имаш и разлог, нијесам онако био џенероз ни оволико спенџо одкад сам се оженио, ма овака је, онизи, ова љубав, чинила ми је нарав привратит. Ма
пацијенција! Тиквулине, веће си чуо, што ти, онизи, хоћу ријети: пођи, мој Тиквићу, тер нађи начин за уцијенит се, и дођи ме наћ на Плаци, тер ћеш ми одговорит колико си оправио.
     ТИКВУЛИН: Ево идем, госпару. Ха, ха, ха, смијешна човјека! намуро се лакомчина, хоће се намурават, а не пенџат; знаћеш куд те воде, нећеш га ту ни тегнут ни обланцат, а отиће те тријес динара за сунце. Ваља ми се што договорит
с оном Цвијетом Куконосом рофијаном, да му коју бурлу учинимо.

ШЕНА II[уреди]

МЛАСКАЛО, МИЛИЦА

     МЛАСКАЛО: Вераменте, чуо сам, али сам видио, али ми су рекли, али сам пролего, да су двије жене горе него једна, и тако је за истину; зашто толико је зла у свакој макар најбољој, да се не може веће. Тако, сестро, од ове моје госпође Криле покојника Стијепка Брусоње, нисам ти видио, ни сам ти пролего, ни ми су рекли, нит се може ријет, нит се може изнаћ, ни се може замислит гора. Нетом ти дође дома, он час ти почне гринтат, није јој ништа угодно, ништа је смирит не може, а сад ти се, брате, напрла вјерит, тер ти јој је удрила, нека да простиш, тиндара, цхе Дио ти гуарди, а пак сва фурија паде на жалоснога Мла­скала; дошло ми се помамит од смијеха. Курвина намурана је на Џива Сркала, који се хоће за њу вјерит. Видјела ти је на мени нову барету, коју ми је госпар Џиво учинио, тер ти је напала на мене; од куд ти је то, објешењаче, што ћеш ти од тега, цанцаро ти вегна, није ти доста да ме ти на туђе спензе одијеваш? Једва сам ти, сестро, из куће утеко и идем ти наћ госпара Џива, ер сам ти богме, сестро, веома гладан.
     МИЛИЦА: Добро, Мласкало, говориш, велика ти ме добра срећа из те куће либера, веће сам ту и заедно с тобом зла поднијела, нег ми је власа на глави. Ма ну ми реци, једа си што чуо, што се чини од те вјере, хоће ли се вјерит Крила за Џива Сркала али за непута мога госпара Пера Гостарицу, али за другога кога од дванаес, који говоре да је хоће?
     МЛАСКАЛО: Реко бих ти великијех ствари, ма сад не могу, ер сам, ко сам ти реко, веома гладан.
     МИЛИЦА: Иди, лудоријо, вазда си гладан, кад ја имам потребу од тебе; ма на вјеру, ако ми што добро сповијеш, даровати ћу лијеп ручак.
     МЛАСКАЛО: Ха, ха, ручак! Неће, сестро, ручак, не би ли што, душице, друго дала?
     МИЛИЦА: Иди, пасалијеру, доста веће лудости, ну ми то сповјеђ!
     МЛАСКАЛО: А што ћеш ми дат?
     МИЛИЦА: Што, ручак.
     МЛАСКАЛО: Ручак, ил....
     МИЛИЦА: Ручак хоћу, а о тему сада не говори.
     МЛАСКАЛО: Да нека знаш, моја је госпођа намурана на Сркала и хоће се за њега вјерити, али Јела Кутлина, ње зова, хоће Гостарицу, и говори поваздан: узми њега, тер узми! Зато ето сам ти сповидио; хоћ дат то?
     МИЛИЦА: Све то, што то? Ручак сам ти обећала, ручак ти ћу и дат, зато на ти динар, пођи се и три.
     МЛАСКАЛО: Вераменте ја ти динара нећу, мајнка мени динара и за теби дат, докле је госпар Џиво Сркало жив. Доста је само да ми си, Миле, у милости, а други ћемо се пут састат, то ти ћу веће сповиђет, само се справи дати то.
     МИЛИЦА: Остани с богом!
     МЛАСКАЛО: Пођи сбогом, богме ћеш дати то.

ШЕНА III[уреди]

МАРЕ СЛАВИЦ, ЦВИЈЕТА КУКОНОСА и МАРО СВРДОНИЦА вири с врата

     МАРЕ: Ну ми мало, Цвијете, виђ, како ми ови кордунић стоји, ер се хоћу начинит колико се најлепше може, за бити љепша данас мому Мару Сврдоници, који, ух жалосна, чујем, да се данас хоће вјерит.
     ЦВИЈЕТА: Ух небого, чему се не начиниш лијепијем начиним, доста си лијепа, а, брајо, вјеруј мени, да намурани не љубе хаљине, него оно што је хаљи­нам покривено.
     МАРО: (За истину ова Цвијета све зна сентенце делли аманти, спаметна је).
     МАРЕ: Анци ме разгледа' како ми ова скарлатина к образу пристоји?
     ЦВИЈЕТА: Ер си, моја душице, лијепа, то ти то све ко упенгано на теби и стоји.
     МАРО: (Сад бих јој за ово што дарово, али никако нећу да је буде залуду хвалит).
     МАРЕ: Немој веће уњиговат, нег ми реци истину!
     ЦВИЈЕТА: Одвеће си ти лудорица, веће волиш да лажем не хвалећи те, него да те истином хвалим.
     МАРЕ: Не, пачек веће волим, да ме и лажући хвалиш, него да ме и истимом хулиш; мени је драга истина, лажи ми су мрзеће.
     ЦВИЈЕТА: Да би ти мене тако љубила, али тебе ти твој намурани Маро Сврдоница, како ти истину говорим.
     МАРО: (Ах, што не рече, да би она мене тако).
     ЦВИЈЕТА: Брижнице, чудим ти се, да ти тако спаметна махнито живеш,
     МАРЕ: Ако које зло чиним, што ме ти не корегаш?
     ЦВИЈЕТА: Зло тер велико зло, која једнога сама чекаш и једному се самому начињаш, а од друзијех конта не чиниш; то је, брајо, од владике а не од жене, ко си ти.
     МАРО: (Може ли се ово трпјет, али ја знам што ћу: чинит ћу, да од глада и од жеђе умре).
     МАРЕ: Нећу да ме зло учиш, веће волим њему робовати, него друзијем краљица бити.
     ЦВИЈЕТА: Ух, браче, ти си ве махнита, која цијениш, да ће те он у вијеке љубит. Чуј мене, он ће те оставит или за љубав од вјеренице или ражежен од тве
љубави.
     МАРЕ: Уфање ми то не да вјеровати.
     ЦВИЈЕТА: Ово се догађа од чеса се не надаш веће пута.
     МАРО: (Нон со пер веритà, цхи ми траттенга и једва се уздржим, да јој очи не извадим).
     МАРЕ: Њему сам се саму даровала, њему сам самому држана, он ме сам освојио.
     МАРО: (Овезијем ме завезала, овезијем ме занијела, ово су начини, којијем је љубав њу у срце моје свуколику ставила).
     ЦВИЈЕТА: Кћерце, ако њега сама узбудеш љубит, докле си млада, кад стара будеш, зло ћес стат.
     МАРО: (Што ме уздржи, да јој чељусти не раскинем).
     ЦВИЈЕТА: Моја кћерце, ја видим, да прид твому Гостарици мрзиш на свакога, и да ме за њега не бијеш, и ја ћу га хвалит, и добро чиниш.
     МАРЕ: Да, донеси ми одизгар зрцало и скрињицу од направе, нека се на­чиним љепше, будући има сад доћ у мене мој Маро, моја радос, ме весеље.
     ЦВИЈЕТА: Брижнице, жена свака која себе и своју младос не сцијени, од потребе јој је зрцало; ну, брајо, твоја је љепотица зрцалу зрцало.
     МАРО: (Сад бих је опета за ово пољубио).
     МАРЕ: Ну виђи мало, како ми ова прандуса стоји? јесу ли ми сви прами на мјесту. Ну да' ми мрчило, да чело замрчим, да' ту гостарицу од биаке, ну да' то черсе!
     ЦВИЈЕТА: Ух, небога, хоћеш иштетит новом пенгом најљепши квадар што је нарав учинила; остави се тега, љепахна си и така, није од потребе друге бутиге на теби. На ти зрцало, огледај се, и на ти убрус да руке очистиш, зашто си зрцало држала. Страх ме, да ти не би руке сребром завоњале, тер би ти твој Сврдоница просумњио, да нијеси од кога динара примила.
     МАРО: (Астуте рофијане, кому би ово на памет дошло!)
     МАРЕ: Ну хоћу ли цибета мало ставит за њедра?
     ЦВИЈЕТА: Не. брижнице, никако, ер не знаш, да жена најљепше воња кад ничијем не воња.
     МАРЕ: Види ми веће, јесам ли у свему добро направљена?
     ЦВИЈЕТА: То мени није од потребе; све ти је лијепо, а, брижнице, не знаш,
да је жена љепша гола нег сва позлаћена, а залуду је лијепо начињена, ако је зло костумана. Лијепу направу зли начини горе од кала омрљају.

ШЕНА IV[уреди]

МАРО СВРДОНИЦА и МАРЕ

     МАРО: Одавно сам те желио, лијепа Маре моја, ер кад сам без тебе, цијеним бити без срца. Што оди чините ви двије?
     МАРЕ: Ово се начиња за бит љепша теби.
     МАРО: Мени си сва лијепа, мени си сва начињена; ну ти, Цвијета, однеси то гори, а теби, душо, реци ми, хоће ли угодно бити да до вечера дођем у тебе на вечеру?
     МАРЕ: Мени је све угодно, што је теби драго, душо моја, ма ово чујем да се вјераш, то сам сва изван мене, мало нијесам од синојке плакајући за­махнитала.
     МАРО: Душо, браче, то није још ништа истина, ма кад би још то било, сва­ како би ти моја била.
     МАРЕ: Како твоја, ако ми те хоће друзи уграбити, ах тужна и уцвиљена младости моја.
     МАРО: Не плачи веће, ер ћу и ја сад с тобом узет плакат; ходмо гору да ти ја веће те сузе отрем.

ШЕНА V[уреди]

КРИЛА, МАРИЦА мала

     КРИЛА: Води ме тамо, неизчешљаницо, сад ћу на теби вас ијед изагнат.
     МАРИЦА: Ако сам неизчешљаница, за мене сам, а вазда ти на мени ијед изгониш; ето ми си веће све косе искубла, да нејмам што ни изчешљат ни оплести. Једа сам ти ја крива, да те вјереник неће.
     КРИЛА: Лажеш, лажеш, ер ме хоће не један него дванаес, и грабе се на мени, ко на добру вину, и хоће цијећ мене живјети десперани и по свијету ходити, ако их не узмем.
     МАРИЦА: На вјеру, госпо, говоре да се то ругам тобом.
     КРИЛА: Нути мени тијела, у чем ове ријечи стоје: да не гледам што гледам, сад бих ти и то остало пиљака искубла. Ух жалосна Криле, мало ми сад није гучула пала с оном мојом зовом Јелом Кутлином; закрапичала је тер закрапичала, да се ја вјерим за Пера Гостарица а не Џива Сркала, и говори хоћу тер хоћу, колико да она има мога мужа на себи носит а не ја, а да има небо на земљу пастит, нећу ничија бити него Сркалова. Ух небого, на кому бих ти ја мога покојника валентога трговца промијенила на једној дјететини. Од свијех дванаес који ме ишту галантијега нијесам могла изабрат од мога Џива Сркала, а на вјеру ће имат и он што сркат, да ће му и савише бит. Бројила сам их свијет у панте: почнимо од Џива Грбешића, истина је да је бизар и богат, али све што има све у зле жене пенџа. Пера Мрвицу, лијеп је и галанат, ма је сиромах. Мара Тинтилића, богат је, ма ми се мало пута поклони, ко да конат од мене не чини. Стијепа Чачицу, ону грдобу, не бих ти уза њ легла, да ме сву златну хоће учинити. Пала Смућкала, онега злочешњака, који за годуљинам по ваздан трата по Плаци. Андра Сукурицу, ону изјед, прије бих се принемогла, нег би у одар дошо лећ. Пера Сврлића, нејма дијела сунца. Мара Имбричића, рођен је од потиштена рода, и тако сви остали освем Џива Сркала, у кому су сва добра, само што ми веле у себе не печа и засве да није богат ко Перо Гостарица, али је лаком и умије штедит. Али добро је речено, да се ми младе удовице на љепоту и бизарију од вјереника пригибамо, кога видимо у цревицах на тацијех од картуна, у чоши од армизина, у кошуљи на фортуну, он час им се и силом тискамо. Али ћу ја и то ремедијат, чинит ћу, да све­ то сутра и Џиво учини, тако ћу моје очи у свему смирити, а моје ће му 15 тисућа дуката све његове ствари акомодат. Води ме веће, дјевојко, и справи се бизђићу.
     МАРИЦА: Ето ми си у зо час веће ране на раменијех учинила штипљући, враг узо, ко би вас на ови начин служио. Скројила ми си ономадне једну кошуљу, једва ми и ону ствар покрива, не ћу те служит, не, плати ме, плати!

ШЕНА IX[уреди]

ЏИВО СРКАЛО

     Лијепо ти би моје ствари изишли, да их она Јела Кутлина не смета. Госпа Крила знам да неће никога нег мене. Свеђ они враг, која у час и у поштење оправља, све моје дисење смета; тријеба је и мени клањат јој се и зват је тетком, докле се вјерим, а пака засве, да ће ми парента бит, нећу јом дат да ми прико прага од куће приђе.

ШЕНА X[уреди]

ЏИВО СРКАЛО и МАРИЦА мала

     МАРИЦА: Госпару Џиво, обишла сам вас град иштући те, једва сам те оди нашла. Поздравља те госпођа Крила и ови ти је цвијетак послала.
     ЏИВО: Ах срећно цвијеће и блажено, сто целова теби умјесто уздисане душе моје давам; стани амо Марица, што је од душе моје?
     МАРИЦА: То од госпође Криле? Свеђ ме скубе и штипље за раме; добра је; не знам јесам ли ти рекла, поздравила те.
     ЏИВО: Поздрави и ти њу, и на, ови јој цвијет и ови поздрав од мене понеси!
     МАРИЦА: Нећу да ме љубиш, да ти сам ја Крила; имало би те срам бити, да те ко види, не би ме ктио пак узет вјереник.
     ЏИВО: Иди, лудоријо, а једа сам тебе пољубио? то сам по теби госпођи Крили пошло!
     МАРИЦА: Или посло Крили или мене пољубио, имало би те срам бити; ја нећу да ме на плаци љубиш: једва би се и гдјегоди у џардину кријући контентала.
     ЏИВО: На ти динар, тога ту и стави, дје сам те појубио, то се неће ни познат.
     МАРИЦА: Хвала вам, ја тега не миритам ништа, жудим ти љепшу вјереницу, нег сам ја. Госпару, ја ћу веће отит, да ме госпођа не изчепрља.
     ЏИВО: Ну, ходи! а то ти умије чепрљат госпођа?
     МАРИЦА: Умије? Него не, да знаш како; умјела је кад год хитат се и браде покојному госпару.
     ЏИВО: О цаззо, што ме тока чути? Ово су ствари инцомпортабили; ма петнес тисућ дуката. Вада ил ресто, а ја ћу јој честије стрић нокте. Пођи, браче, Маре, сбогом, и поздрави госпођу Крилу.

ШЕНА XI[уреди]

МАРО СВРДОНИЦА

     Пошло сам ћаћи Јакобика жудјела, да види што му је од потребе, а ја сам купио два пара јаребица за отити до вечер у Маре Славица на вечеру, и засве да побјед имам вечеру прогласит. Ништа не мање тријеба је отит консолат, да не умре сиромашица десперана. Велику ми љубав носи и разлог је био за ње љубав засад не вјерат се, али сама нам је кућа, тријеба је било ћаћу слушати, који јоште за узети прчију, чинио ми се силом вјерит. Али у толико вјереница ми ће бити од консолациони прико дан овезијех Поклада а Маре Славиц прико ноћ.