Стајало ми је то равно дрвце.[1]
Под њим Марија столом стајала,
Столом стајала, сви на збор звала.
Сви јој анђели на збор дођоше,
Ал јој не дође свети Никола. 5
Трже се муња по ведром небу,
Трже се муња и гром загроми,
I гром загроми, Никола стиже.
Стад му Марија тихо бесидит:
»Никол', Николо, свети Николо! 10
Гди си ти био до сега доба,
До сега доба, до мога збора?«
Стад јој Никола тихо бесидит:
»Маријо, Маријо, света Маријо!
Гди сам ја био до сега доба, 15
До сега доба, до твога збора?
Тамо сам био на Јордан воду,
На Јордан воду, на рајска врата.
Праве сам душе рају пропушћо,
Криве сам душе нуз Јордан пушћо, 20
Нуз Јордан пушћо под рајска врата,
Под рајска врата у вични пако.«
↑Иза свакога се стиха додаје: »Зими зелено, лити цватено.«
Извор
„Збомик за народни живот и обичаје Јужних Славена". Југ. Академија. Загреб, 1934., XXIX/2, стр. 213-228, Јоца Ћосић, »Народне пјесме (Рекаш у Румуњској)-Друго коло., стр. 217.
