Соколе гиздави, прилијепа птичице,
твојо' се љубави весели ме лице,
јер имаш тај урес између свих гиздав,
јакино има чес нада све звири лав.
Затој те ја желим у мојем срдачцу, 5
затој т' се веселим како цвит суначцу.
Мним, кад те виђу ја, да с' полска розица
суначце којој сја и пада росица.
Веће ја иман'је не сциним прид собом
нер имат уфан'је све дни ме бит с тобом, 10
нека се живући тобом ја погиздам
јакино сјајући мисечац међ звиздам.
Дој, Боже од славе, велика силости,
покли те јур праве да си пун милости,
ови ми у здравју, мољу те, здржи цвит, 15
нека те прославју, да види вас сî свит.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
