Софронија/Пролог

Извор: Викизворник
Софронија
Писац: Вице Пуцић
Ппролог


Пролог[уреди]

Правда доходи с небеса.


 
Јаснијем звљездам поковане
оставит сам дворе хтјела,
и сионске[1] у ове стране
згар с небеса долетјела,

а то ер Гофред славни ходи 5
из западнијех[2] краљевина,
силна из руке да слободи
гроб божјега славна сина.

Кô[3] достоји витез вриједни,
свуд ће од мене брањен бити, 10
уз његов ћу мач праведни
и ја мој мач сјединити.

А ти, Исмено, тве деснице
смионство објавит што се стављаш,
што ли рајске од краљице 15
свету се узет слику справјаш?

Виловитом твому дилу
небеса су супротива,
а пакљену злобну силу
вишња правда придобива! 20

Чини узети свету слику,
врх ње жамор, круге чини,
и злотворном невјернику
што хоћ' тлапи, лажи, хини:

худ ћу учинит исти пакô 25
ја на гнусне тве одлуке,
ни ћеш знати моћ никако
свето дјело смионе руке!

Изригати на вјернима
хтјећеш с краљем тву пожуду; 30
ну спасење доћ им има
мање одкли уфат буду!

Дјевојчица младијех лита
међу њим се сад находи,
ка се срца племенита 35
и висоцијех мисли роди.

Многа је лијепос ње, ну своје
од лијепости не ставља се,
или само доста што је
ње чистоћа реси да се. 40

За највеће држи дике
што ријет могу непознана
скрива уресе ње велике
међу мирим тијесна стана,

стана, у кому младос траје 45
сама таште без направе,
измакнут се вијек не хаје
на погледе, хвале и славе.

Али и стража неизбројна
залуду се крити мори 50
лијепос која јес достојна
да се гледа, служи и двори!

О љубави, брани се и ти,
посред стана ка истога
жељни поглед и скровити 55
уније млаца стрављенога.

Тој се Олиндо, а, гиздава
Софронија зове она,
оба истијех из држава,
исте вјере и закона. 60

Ну срамежљив ки не мање
него лијепа вил честита
веле жуди, мало уфање
има, а ниједну ствар не пита.

Не уми се младац мили 65
одкрит, или не узда се,
а она или га не сцљени, или
не види, или не ставља се;

тако досле и ноћ и дан
подносећи непокоје, 70
ил' не видјен, ил' не познан,
ил' зло хотјен служио је.

С њихове ће ну крипости
верни пук се слободити,
и данас ће у радости 75
изненад се садружлти.

Залуду ћеш огње жећи,
худи краљу и приљути,
ни ће она, ни мучећи
ње љубовник погинути! 80

Заједно оба ће од вјечнога
изгледа остат на сем свити,
и с плама ће огњенога
прићи на пир на честити,

свак познати нека буде 85
да ја браним људи праве,
и да чисте свеђ пожуде
добром сврхом труд заглаве.

Јерусалем град ово је;
хрли, о свети војевода, 90
и кроз трудне славне боје
жељи опћеној сврху пода'!

Ја ћу с тобом војевати,
ја ћу, ја ћу бити она,
ка ћу под твој стијег придати 95
ведру круну од Сиона!



Референце[уреди]

  1. 3 сионске ] Синионске Г
  2. 6 из западнијех ] испаднијех Ја1
  3. 9 Кô ] Кî Г


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вице Пуцић, умро 1666, пре 358 година.