Краљ с бојницим, и исти.
Аладин:
Тако ли се обслужује
самосилна ма бесједа?
Тако ли се извршује 1335
што краљ свијетли заповиједа?
I ви ћете заједно ш њима
познат огња врх истога
педепсати кô се има
тко не слуша краља свога! 1340
Клоринда:
О могући, о храбрени
краљу сионскијех од држава,
глас од кога узвишени
по свем свијету зрак пуштава,
пусти смећу, сржбу утажи, 1345
и ако јоштер гњев те влада,
срдита се срца кажи
супроћ мени самој сада!
Клоринда сам, може бити
чуо си кадгод име моје; 1350
идем овди за бранити вјеру
и урес круне твоје,
иштом да ми заповије
тва влас, свако дјело узећу,
од висоцијех страх ме није, 1355
а од малијех се срчит нећу!
На отворном лли пољу
мном се служит изабира,
лли ако имаш вољу
врх тврдијех ме стави мира! 1360
Аладин:
Ка је земља свљета овога
од Азије тач далече
али од пута поврх кога
стрјеловито сунце тече,
гдје час твоја неумрла, 1365
дјевојчице гласовита,
својом славом није допрла
и каже се још скровита?
Сад покли си сабљу твоју
с мојом власти садружила, 1370
не имам страха ја у боју
ни се бојнијех бојим сила!
Још да хтјеше војске раного
на обрану мû састати,
веће уфање не бих мого 1375
ни жудјети, ни имати!
Видјет ми је јур видјети,
да Гофредо цкни савише
и да доцна пук се клети
к нам потежи и приближе. 1380
Заповиједа' у толико
сама, гдје хоћ' да се ставиш!
Достојно је свеколико
теби на што ти се справлш!
Сва најтјешна дјеловања 1385
чекају се из тве руке,
и тва крипос није мања
од највеће мê одлуке!
У краљевству зато мому
хоћу да си глава од боја, 1390
пачек закон мени истому
заповијед ће бити твоја!
Клоринда:
Засве ер имам сасма мале,
ведри краљу, ја крипости,
и засве ере моје хвале 1395
дуг за испунит нијесу дости,
нова ће се ствар држати,
прије нег сам заслужила
да починам плату искати
од храбренијех мојијех дила, 1400
Ну доброта тва велика
могућа је учинити
од мољења оволика
да смиона будем бити:
хоћу да се мому труду 1405
и оној служби, ка доћ има,
даровати кривци буду,
кијех сад глеђаш прид очима!
Ако од гријеха сумња има се,
вјеруј мени, прем немио 1410
неправедне на поразе
разлог их је осудио.
Ну то мучим, и мучати
све биљеге ине хоћу,
по кијех могу вјеровати 1415
њих праведнос и чистоћу.
Ријећу само, међу вами
од свијех се држи саде
да крстјанскијем десницами
чувана ге слика украде. 1420
Ну бистрина суда мога
вашијем судин противи се;
ни другога без разлога
мој суд смирит мого би се.
Наше вјере прем велика 1425
погрда јер кô знаш, била
на они начин злобна и прика
пустит да се врше дила,
ни се мање нам достоји
чинит, Исмен кô свјетова, 1430
да у нашој цркви стоји
слика туђијех од богова!
Зато овезијех узрок чуда
држим да је наш бог бло,
ки чињења поднијет худа 1435
у свој цркви није хтио!
Нека Исмено, ки се оружа
виловитом самом власти,
сваки од чари начин куша
и њим виси своје части: 1440
у витешкој нашој руци
ми справимо гвозђе само,
то су наши то науци,
и у то уфат имамо!
Аладин:
I живот им и слободу 1445
ја даривам, ер достоје
и у већу веле згоду
сваку милос молбе твоје!
Или онезијем правду одкривам,
или милос, ја не хајем; 1450
праведнијех одрјешивам,
а кривијех на дар дајем!
Клоринда:
Велика ти хвала буди,
свијетли крају и честити!
С дара овога вазда свуди 1455
држана ти ја ћу бити!
Софронија:
I ја ћу се зват држана
и краљевој и твôј власти,
доклегоди мојијех дана
тијек бјегући буде пасти! 1460
Олиндо:
Не мањи је дуг при мени
осто објема, најлише ако
стечем урес твој жудјени,
ки је добро моје свако!
Клоринда:
Није тва жеља без разлога, 1465
вриједни млаче племенити;
многу вјеру љубав многа
с разлогом ће заплатити!
Софронија:
А које би срце од стијене
наћ се могло у нарави, 1470
прид кијем не би била од сцијене
ставна вјера тве љубави?
Хотјела је тва доброта
од ме смрти друг се звати,
зато хоћу и од живота 14750
да ми будеш друг остати!
Олиндо:
Ах, честита срећо моја,
ах, мâ службо срећна одвеће!
С тезијем даром мјере и броја
мом блаженству наћ се неће! 1480
Аладин:
Ужива'те живот мили
и радости неизбројне,
ке сте из рука ви примили
заточнице ове бојне!
Али хоћу чим сунчана 1485
зрака паде сред запада,
са свијем пуком од крстјана
да изиђете изван града!
Кор бојника:
Неставности под велике
битје умрло подложно је, 1490
и не може знат у вике
праву истину сврхе своје.
Нарав, вријеме, звијезде и срећа
на измјену дјела врше,
и разлицијех посред смећа 1495
међу собом свијет уздрже.
Тијем доклегод човјек живе
не може се блажен звати;
среће су нам све лаживе,
све се у један час приврати. 1500
Исти начин, иста мјера
и у тузи се држат има,
а то ер с хипом хип се тјера,
а дан дану мјесто отима.
Тко би реко плам огњени 1505
да ће од пира узрок бити,
засве у огњу да љувени
бог се опћи породити?
С овога се свак научи
да нам само сврха остаје, 1510
ку нам подат вишњи одлучи,
а све остало сјена да је.
Сврха
