Синоћ свекар снашицу довео,
јутрос рано по воду послао,
нит снашице, нит ладне водице.
Вели свекар: »Ајмо ју карати!«
Свекрвица: »Треба ју бичати!« 5
Заовице: »У св’јет протјерати!«
Дјевер стоји па се за њу моли:
»Немојте ју, родитељи моји,
далеко је зденац и водица,
нејака је снашица Марица.« 10
На то уђе снашица Марица:
»Свекрвице, дуго жива била,
од зорице до б’јелога дана,
заовице, близу се удале,
једна Драви, а друга к Морави, 15
кад вам чако у походе пошо,
не доспио ни тамо ни вамо,
мој дјеверак, мој златни прстенак,
твоји двори далеко од моји’
кано очи од б’јелога лица!« 20
