Слишите ови суд, молим вас за љубав,
тере вам не буд' труд видјети тко је прав.
Истрајах сву младос служећи туј вилу,
ка носи сву радос у личцу прибилу,
желећи ње образ и у сан и јави, 5
у ком је вас пораз од горке љубави.
Створити јур нигдар не хти ми милости,
могући рај ње дар напунит свитлости,
разми још сам поглед, прид ким ме срдачце
стапља се како лед на горко суначце. 10
Моје све љубезни видећи и службу,
с толиком бољезни да желим ње дружбу,
нигдар јо' не пушта име зват ме срце,
толико јер суста сад жељно до смрце.
Вел'ји је тој узрок кроз ки се сад тужу, 15
јер згубљам у мал рок живот мој и душу,
сваки час цвилећи у жељах притужан,
а тој све желећи да бих с њом садружан.
Небеска да жељу колико цвитак тај,
истину вам вељу, имал бих досле рај; 20
ар сврху да речем, почетак и сриду:
одколи к њој течем у милос да приду,
дан и ноћ и још дан не бих се уставил
од мука ке заман досле сам поставил
славећи госпоју гди како сунце гре, 25
у пјеснех ку поју, а срце плачем мре.
Окрив'те тко је крив, оправ'те тко је прав:
ово сам истом жив, гинући за љубав.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
