Слиши ме тужице, уресна ма круно,
у којо' ружице на личцу цти пуно.
Јелинка кад стигне пас да му смрт зада,
чловику добигне тер му се смиљен да;
зач мни бит убрањен ода пса немила, 5
а буде израњен љутостју од стрила.
Мени се годи так' кад на смрт дотира
љубав јур мој житак тер да га раздира:
утечем вас он дан прида те умиљен,
мнећи бит слободан, а будем уцвиљен 10
налипом љувено, прид којим трну све
коликрат румено обрнеш личце тве,
да мене убијеш јакино ловац звир.
Да ми свит дарујеш, не би ми већи мир,
одко ми нећ вавик слободит младости 15
ни ми ћеш дат за лик ке годи радости.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
