Слиш'те мој пун јада уздихај и тужбу,
створења сва, сада, скуп'те се у дружбу
не крен' се лис, ни влас, тих буди вјетра ћух,
да чује свак мој глас, при' него пуштам дух;
најлише ви мени на жалос прите сад 5
сви, ки сте љувени ћутили плам и јад.
Немила покли тач да мени за службу
уздихај, болес, плач, тугу, вај и тужбу,
жал'те ме све горе, све птице, свака звир,
сва дубја, све море, све рибе, сваки вир, 10
кад ова од госпој му дворбу не плаћа,
него ли живот мој на поспјех прикраћа.
Плач' са мном сунашце, и зоро свјетлушта,
ер моје срдашце тужица не пушта.
Жали ме сва крепос небеска звиездами, 15
покли час ње лиепос покоја не да ми;
и мјесец са свиема небеси са мном цвил',
кад моја молења не прима овај вил;
плачи ме трн драча, ер веће у мени
од суза и плача прилике моје ни'. 20
Сдруж'те мој тужни вај све воде, сва врила,
кад мени вил овај милос је сакрила.
Зову још све рике са мноме јадати,
ер вигју, у вике мени је плакати;
жали ме прол'јетје и јесен и зима, 25
и л'јето, кад притје вајмех си вазима;
жал'те ме сва зел'ја, све траве, сваки цвит,
покли час смил'јења не пријах на сај свит.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
