Сличнију под неби, вило, ствар не виме
неголи гди теби Дражица јес име;
ако се још смије, ружице, рећ овој,
веће зна од змије тко т' име стави тој.
Зашто си сва драга, зашто се сва љубиш, 5
зашто си сва блага тер меду слас губиш;
зашто си још дража нер здравје и радос:
затој ме поража анђелска тва младос.
Тер како љувена и мила видити,
такођер скровена имају слидити: 10
такођер за службу он ће рај издворит
тко с тобом у дружбу буде се сатворит.
Ако ми што велиш да судим изненад,
тер ако знат желиш, ови суд слиши сад:
присвитло суначце, нарав тај стави ред 15
да каже срдачце рич, образ и поглед.
А пак вас град звони од твоје доброте
и да с' ти цвит они од рајске липоте,
тер имаш велик глас, има бит већи створ,
има бит већа слас твој славни разговор. 20
Затој ми дар један, госпође, допусти, -
да будем ја вриједан твој целов од усти,
да будем достојан разговор, вило, твој.
Инако покојан неће бит живот мој,
инако умирам и моја свис вене, 25
докли те позирам далеч ја од мене.
Чин' да се у твој крил живот мој угледа,
ако ћеш љувен стрил да мени смрт не да.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
