Слатко ме задости онај вил позире
прид којом радости свис моја умире,
за којом ме очи истргах сваки час,
једа гди искочи сунчани ње образ,
једа се напојим ње рајске љепости 5
у срцу ку гојим од моје младости;
која ми на сај свит понавља срдачце,
јак роса љетњи цвит а зимњи суначце.
Ер мене замами и к себи привеза,
јак чудан он ками ки гвоздје притеза; 10
још ако носи тој срцем што каже ван,
честит би живот мој и блажен вину зван.
