Сцијенећи у мени тко зађе далече
да жељи љувени свршено утече,
ја затој отидох у туђе јур стране
тер нађох, гди придох, већи труд и ране.
Зашто прî у жељах само ноћ проведих, 5
а дан се весељах, зач виђах што желих;
а саде ноћ и дан и с јутром вас вечер
меније је чемеран јак налип и чемер,
вазди се озире гди могу видити
ону ка умире срце ме вридити. 10
Нигди још прилику љепости гиздаве
не видих ни дику достојну ње славе;
дил тогај хоћу рећ, тој сваки знај чловик,
љубави јер утећ не мореш вас твој вик.
Ово ја све кусих, једа бих слободан; 15
знам да се насузих, али би све заман.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
