ВУЧАЈ и МЕДАН
Плодно у доба, јесен када
за лијек свијету уцвиљену
од веселијех винограда
пролијеваше крв румену,
а сатири, љубав плаху 5
дражећ пламом питја мила,
по дубравах удараху
у потјеру младијех вила,
два најљепши међу њима
састаше се сред пустиње, 10
вјешти диплим дивјачнима
мамит дикле планинкиње, —
два најљепши, ријех, колико
дивјач лијепа може бити,
у којој се тко 'е грд прико 15
броји уресом најчестити.
Оба имају безобразно
лице у руњах зарастјело,
разрок поглед, рило јазно,
виторого рудо чело, 20
за пјет жељу свеђ приправну
танцат, глумит данке цијеле,
напрашиту ћуд издавну,
грда од тијела грђу веле:
стизат, рват звијери од лова 25
јаци снагом руке своје,
друзи горскијех од богова
Долерије, Лера и Хоје.
Првому је црни Медан,
другом бијесни Вучај име, 30
у свем слични другом један
ћуди и лицем незгровниме.
Први Вучај сред густога
китја угледа надалече
и познана друга свога 35
кроз оваку ријеч затече:
Вуч.
»Што, Медане, сам си у гори?
што ти омили забит стрма?
једа ли ти глад домори,
тер уходиш овце из грма? 40
Мед.
Дали, Вуче, и овдјера
Миљенкове сниш оборе,
двоје младо ком с вечера
диже и прождрије сам до зоре?
Вуч.
Сним да досле дваш прибише 45
пастијери те с лупештине,
тер ти омалу не носише
кожу одрту за седмине.
Мед.
Тој се згоди кад Млађена,
кôј покраде ствари многе, 50
садрије теби расрчена
крађу из рука, с очи роге.
Вуч.
Прић заисто не би смила
к тому лицу твом збабљену,
прид кијем јучер Зорка вила 55
кô прид срдом стрептје и свену.
Мед.
Имо си јој у том јаду
за оживјет је, да не изгине,
твоју указат козју браду
и те пасје чељупине. 60
Вуч.
Муч', ер у свем ријет се могу
врједн'ји од тебе, љепши и јачи.
Мед.
Подигла је жаба ногу,
да се с коњем изједначи.
Вуч.
Знај да Ракле двије јабуке 65
дарова ми скоро из њедри,
да ње пјевам бијеле руке,
јасно чело, поглед ведри.
Мед.
А Даница мâ љубјена
мене дуњом удри и скри се; 70
ну хтје прво бит видјена
и провири смијући се.
Вуч.
Реци, ако знаш, у ком мјести
кријес не кријешти, жаба 'е нијема,
миши умију гвоздје јести 75
и бој бије мрав с људима?
Мед.
Реци кû звијер плам понавља,
млијеко о прсијех кôј птици је,
која риба плави уставља
и кî човјек човјек није? 80
Вуч.
Угонени кâ ствар слиди
напријед, а гре свеђ назада,
у невиду тер се види
часом стара, часом млада?
Мед.
Угонени кâ ствар плоди 85
своју умирућ сестру прије,
да кад се од ње пак породи,
сво'ем породом умори је?
Вуч.
Врз'мо ријечи! ход' зачина',
ако од мене страх те није, 90
нек свједочи сва планина
да ја пјевам љувеније.
Мед.
Нути чуда, гди затица
на зачинке сад љувене
куфа шоја, вран славица, 95
јеј косова, Вучај мене!
Ну да познаш да ни малу
ти бојазан не да'еш мени,
изми на двор твû свиралу,
да пјевамо по измјени. 100
Вуч.
Ко за крвим жедне и смагле
нокте орлови сите и срца,
раскидујућ птице нагле,
да крв одзгар до тли фрца
тач Раклица моја дикла 105
мê расуто срце дрпи
с кêе се душа моја обикла
свакчас већи вај да трпи
и да мира наћ не умије,
Хоја, Леро, Долерије! 110
Мед.
Мразну у зиму тач не задме
по планинах сјевер врли,
кад се обилнијем мразом надме,
из облака тер запрли,
како силно и злосрдо 115
уздаси ми срну из прси
цијећ Данице, која тврдо
дух и памет му замрси
у дубрави малоприје,
Хоја, Леро, Долерије! 120
Вуч.
Кијем се стабар мој напуња,
теби носим овди унутра
данас, душо, десет дуња,
а десет ћу донијет сјутра.
Гдје те видјех ја најпрво, 125
све посадих цвијетке и дупке.
Расти, цвијетје, расти, дрво,
и с вам наше жеље љупке,
да им никада сврхе није,
Хоја, Леро, Долерије! 130
Мед.
Ја славица младијех гнијездо,
и кê хита птице веска,
поклањам ти, о ма звијездо,
у кôј љепос сја небеска.
I кô птице те су сужне 135
и слободна жељне данка,
тако моје жеље тужне
робују ти без пристанка
све што могу сниженије,
Хоја, Леро, Долерије! 140
Вуч.
Без Ракле ми блиједи небо
и на истоку дан замркне,
ружице ми поцрне бо
и прислатки мед ми огркне:
а кад она к мени ступи, 145
тад ме радос вик не изда,
зене цвијетје, мед се купи
и с два сунца дан се гизда;
ну ње у лицу дан љепши је,
Хоја, Леро, Долерије! 150
Мед.
Кад не видим мога сунца,
мој живући плам се смрзне,
тад ми танац, пјење од глунца
и зачинка свака омрзне.
Тко у пољу тежи и јемље — 155
ил' дан или ноћ је мркла —
проплаче ме, гди врх земље
ригам чемер срца огркла,
ке у сузах горцијех плије,
Хоја, Леро, Долерије! 160
Вуч.
Вихар дубље, црн нарипље
класје а цвијетје суша ведра,
мене Раклин гњијев расипље,
кад јој пружим руку у њедра.
Волим чемер змије љетње 165
али поскок да ме упекне,
нег да чујем псовке и пријетње
кијем се спрва на ме осјекне,
испод ока пак се смије,
Хоја, Леро, Долерије! 170
Мед.
Поплавица гре с клисура,
град с облака црна заспе,
муњу огњени гром котура,
муња плоди штете и распе;
тач Даница пламом врлим 175
сво'е расрџбе лук натегне;
кад је хоћу да загрлим,
одметне ме тер побјегне,
пак скрије се гди знам гди је.
Хоја, Леро, Долерије! 180
Вуч.
Ракле вољу мû заузда
и острогам оштријем удри,
тер испод ње већ не узда
мој се ископат разбор мудри.
Плаче лабут своје усмртје, 185
плаче грлак мртву дружбу,
а мени се плач завртје стократ,
видећ да мû службу губим,
ер јој плате није,
Хоја, Леро, Долерије! 190
Мед.
Кукуљава вријеме од гроздја
а црноглав пјева жетву,
ја мê виле срце од гвоздја,
кôј робујем под заклетву.
Али пјесни, љубав и хар 195
она моју меће и пушта,
тер мû тужбу носи вихар
и свуд плата њом летушта
по планини млати и вије,
Хоја, Леро, Долерије! 200
Вуч.
Лав вукове стиже и хлепи,
вук волове, воли травје,
ја ме виле урес лијепи
и ње крила меко узглавје.
I није жеља мâ залихна, 205
ни бојазни гинем смртном,
ер диклица мâ једихна
не дичи се ћуди одвртном,
ни настоји да ме убије,
Хоја, Леро, Долерије! 210
Мед.
Вријес пчелама, звијерим сјенца,
драга 'е стадим трава млијечна,
цвијетју бистра тијек кладенца,
мени моја љубав вјечна,
мени моја вила рајска, 215
хитр'ја од орла, бјеља од куфа;
ш ње ме опоји отров змајска,
ну ма младос свој лијек уфа
у ње наћи срцу од змије,
Хоја, Леро, Долерије! 220
Вуч.
Ако узможе не бит ташто
све што изрони мâ бољезан,
ако прими, а навлашто
пригрли ме мâ љувезан,
од медвједа кожу дичну 225
и од јељена гране давње
посветит ћу за чâс сличну
ваше области врхнаравње,
о честити сад и прије,
Хоја, Леро, Долерије! 230
Мед.
Ако муку од свијех трудњу
смирим тер се јадим опрем
и кроз помњу незалудњу
мû Даницу љубит допрем,
главу од вепра страшна узраста, 235
с кога њекад гора опустје,
посвећена више храста
стављам, дубје гди 'е најгуст'је,
нек за вјечни дар вами је,
Хоја, Леро, Долерије!« 240
Њих пјевање још слијеђаше,
кад скровене виле у гају
грохотом се насмијаше,
за огласит да их слушају.
Чијем теку они и њих свака 245
бјежи, а жуди бит стигнута,
све ноћ зави што би пака
сред тамнога свога скута.
