Одиучих ови сан, ки ми се сњет згоди,
ставити у пјесан: У лугу при води
пролитја седми дан у исток сунчани,
кад дзора гора ван дичи се и бани
прид сунцем, а Флора, приславна лијепа вил, 5
просипље од згора ружицу и босил
с небеске висине, разлико и цвитје,
сунашце кад сине у драго пролитје,
обујми мене сан у пустој дубрави,
тер легох како пјан под гором на трави.10
Туј жамор од птица и они слатки глас
тихога славица, гдје спијева на свак час,
врх мене туј стоје на грани од бора
биглише и поје, гдје свијетла сја дзора,
тер јеље и борје велми се снебива, 15
гора и загорје гди славју одпива;
пролитњи пак хладак у гори зелени
гојаше мој санак при води студени.
Тер тако ја спећи, то т' иде њека вил,
к мени у сан носећи у руках лук и стрил. 20
Из горе зелене од њекуд дотече,
ка зазва туј мене именом и рече:
„Сасине драги мој, устани сад гори,
не лежи већ такој, него - ли отвори
весело тве очи, не бој се, не предај, 25
пут свијетле источи тер мало погледај,
ер ћеш овди видит сад мноштво витеза,
ких славан глас на свит слове до небеса,
тијех славнијех Римјана, њекада ки бише
господа избрана, ки вас свијет добише, 30
и ки господише вас исток и запад
Кон воде стан' ближе, овди ће проћи сад."
Како тој изрече гиздава онај вил,
од мене утече и сакри образ бил
пут горе зелене, а мене остави 35
кон воде студене у пустој дубрави.
Ах, лијепа ти тај вил бише,
како анђел згар с небеса,
на лицу јој ружа цтише,
а сунчана бјеше уреса.40
На глави јој бјеше круна
од присвијетла чиста злата,
и камења драга пуна,
и бисера, ком није плата.
У ње бјеху свјетље очи,45
негли дзором свијетла звизда,
ка се бани из источи
и прид сунцем ка се гизда.
На њој рухо јак сниг били,
а око ње била врата 50
с бисером се бјеху свили
двије заузе чиста злата.
Која мени тадај рече:
„Ну туј стани колак воде
докле мноштво тудај пројде 55
теј господе", пак утече.
I отиде ка дубрави
спијевајући тихо ходе,
а самога мене остави
близу хладне бистре воде. 60
Туј се почех обзирати,
то т' низ поле мноштво иде,
којијех почех познавати,
кад ки мене близу приде;
ер свакому окол чела 65
уписано бјеше слови
име и славна своја дјела,
и частан глас, којим слови.
Сваки у руках паому носи,
сваки у вијенцу од ловорике 70
врху славних својих коси
за частан глас славе и дике.
А за тијем ја: видјех приславну онуј вил
од злата на колијех у руху јак сниг бил
с вијенцем ловорике на русој ње глави 75
за урес и дике гдје носи на глави,
а паому у руках, гдје стоји охола.
Ње љепос гледат стах врх златих тих кола,
четири пак коње како сниг гдје воде
злати кар, а око ње теј славне господе 80
толики велик број, ке никад прибројит
не може језик мој, ни мисал моја изрит.
Прида свим у тај час ја видјех Чезара,
ки Нијемцим сломи влас и Францу сву схара,
да оста јак пуста; а пак ми би видит 85
славнога Аугуста, ки песет и шес лит
вас сај свијет господи, у вријеме од кога
дјевица породи Јесуса славнога,
ки свијету да закон изврстан и славан,
пак они Шипијон, Африкан ки би зван, 90
који од Картаџине све мире разори,
чинив, да погине и огнем да згори.
Шипијон други пак, Азијатик који,
они храбрен јунак, ки исток освоји,
и стави вас под влас господе од Рима, 95
цијећ кога славан глас врх иних свих има.
Пак славни Помпео, на варку који би
убјен, Птоломео права га погуби;
Цезару ки глава до мало дни пака
приказа крваву, да Цезар проплака. 100
Фурија Камила пак видих међу иним,
кога моћ и сила слободи славни Рим
од оних Франчеза, којим вас пук скупи
злата и пјенеза, да Рим град одкупи
Али им би тој заман, ер их такој плати, 105
да се од сто прем један на свој стан не врати,
за ч их свих погуби; а пак Регуло мој,
они ки Рим љуби веће нег' живот свој.
Видих још, за њим пак охоло гдје ходи
они храбрен јунак, ки сам Рим слободи. 110
Али му заман би, ер хотје краљеват,
тер низ мир тиснут би, да сломи тај час врат.
Пак видјех Торквата, једином ки сину
одсијече од врата главу, тер погину,
за другу ниједну злед, нег не хтје слишати 115
очину заповијед, животом тер плати.
Клаудијо Нерон пак, за дику и славу
они храбрен јунак одсијече кад главу
тужну Аздрубалу, коју приказати
хотје Анибалу да плећи обрати; 120
коју кад сагледа, учини у тај час
страшива погледа страховит свој образ.
Пак Марка Марчела, славан глас гдје носи
окол ведра чела и русих својих коси.
Међу иним видјех ја, весело гди ходи, 125
Тита Фламинија, ки Грке слободи
и стави у своју влас, да буду живјети,
а његов славан глас да живе на свијети.
Апија пак за тим дано ми би видит,
ки Пиру не да Рим очима ни позрит; 130
другога Торквата, Франчеза ки уби,
и гајтан од злата, када га погуби,
са грла му движе, којим се дичи пак,
слава му то бише, храбрени ти јунак.
Пак они, ки стави десницу, да згори 135
у живој жерави за гријех, ки сатвори,
ер хотећ краља убит, у приварку уби,
за Рим град слободит, тер слугу погуби.
Пак они избрани Орацијо Коклес,
супроћ свој Тоскани бој би храбрен витез, 140
за собом ки чини оборит мос, а пак
врати се к дружини израњен вас јунак;
и они, ки скочи, за добит славан глас,
не сажам ни очи на коњу у пропас,
из ке иђаше смрад толики по тај пут, 145
да Рим приславни град хотијаше погинут.
Пак ки обоколи краља од Сирије,
да не има изит докли туј мисал одкрије,
хоће ли римски бит пријатељ, и ш њима
с Птоломеом бој бит, с којим Рим рат има. 150
Туј Марка Варона, туј видјех онога
доброга Катона, Катона славнога
који се сам уби, кад зачу они глас,
да Рим град изгуби слободу своју и влас,
и да се је Цезар нада свим учинил 155
влаштити господар, и да је Рим посвојил.
Другога пак Ката видјех, туј гди стоји,
и круну од злата да носит достоји
за злате, ке рече, ријечи, нам наук дат,
да славан глас стече, ки му ће вик остат. 160
Туј бјеше Маријо и Сила туј бјеше,
Бруто и Клодијо (сиц) ки Цезара убише,
али пак платише животом сваки тој,
ки се намјерише на смрти његовој.
Пак видих Меција међу иним у броју, 165
а пак Вирџинија, ки уби кћер своју
придрагу и милу, коју му зграбише
т — десет под силу, пак главом платише.
Маркантон, ки љуби краљицу од Нила,
с ке живот изгуби и часна своја дила; 170
цијећ које љубави ужежен горко тач
живот свој постави и прси на наг мач.
Туј Марко Лепидо, туј бјеше славни он
Марко ки је сазидо Агрипа Пантеон.
Пак мноштво без броја дано ми би видит, 175
кијех памет моја не може прибројит.
Прида свим наприда ја видјех онога
славнога Давида, Давида светога,
висине небеске уз лиру гди поје,
и пјесни анђелске међу иним туј стоје; 180
пак они, који би вишњему драг толи
владаоцу од неби, да му се умоли,
да образ с образом ш њиме проговори
страховитијем гласом на Сионској (сиц) тој гори,
и кому на ками уписан закон да 185
својијеми раками, да Божји пук влада;
и они, ки свеза само једном ријечи
сунце сред небеса и пут му запријечи,
да не има напријед ит, него да буде стâт,
доколи придобит он буде и сатрт 190
онеј Каоанее, а послије за тим пак
онеј Аморее храбрени тај јунак.
Алесандро, који најпослије видјех кад
вас исток освоји, могаше и запад;
али му смрт пријека туј живот прикрати, 195
ке је моћ велика, није се ш њом рвати.
Туј се већ пробудих, и пусти мене сан,
тер пођох на поспих весело на мој стан.
