Сада се зват могу и честит и блажен
и хвалу дат Богу што сам бил поражен,
јер овај од госпој ку стављам на неби
не скрива образ свој, што нигда прî не би.
Сад ми да уфан'ја да се ја појавим 5
и да се здихан'ја желнога избавим.
Мимо сад не жуђу у мојих одлуках
нер да се поблуђу мало њој у руках,
воља да у мој крил постави пристол'је;
инако љувен стрил извидат нî кол'је. 10
Немој мнит ткогоди малу ствар да жељу,
да ми се све згоди сад ово што вељу;
да кад ме задости позире љувено,
још счекам с радости ње личце румено,
од кога, Боже, кад оћутим дружбу ја, 15
онда ћу рећи: сад суначцем мени сја.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
