Са[д] ћу зацић љубави
проводит све дни моје
у жељах мене које
круто море.
По вас ћу дан од зоре 5
јак славиц желно тужит,
покли ми није моћ здружит
рајски образ твој.
Овој ли би нарок мој,
по ком ја мњах бит блажен, 10
нер овако поражен
како гину?
Кад проз твој двор [ја] мину,
гди ће моћ ме срдачце,
не видив те, суначце, 15
бити мирно?
За служен'је ме вирно
зач ми се на дар пода
каконо бистра вода
лити цвитју. 20
Затој ће прије пролитју
бит дикле супротива
и трудан, гди почива,
не одахнут;
затој ће прије посахнут 25
кон воде ружа дробна,
у венце ка подобна
тер се вије;
затој ће прије змије
без једа и чемера 30
и рибе ван језера
моћ прибиват, -
негли ћу не проливат
за тобом грозне сузе
ка мене рајском узе 35
твом липотом;
тер вазда [ја] и потом
никому не завиђах,
кад твоју младос виђах
у мом крилу. 40
Нитко љувену стрилу
толи мирно не ћути,
за ку ми памет смути
и све тило, -
како ја кад тве било 45
жељан угледах лице,
и прси од ружице
кад ми сврну.
А сад ми срце стрну,
кад чудан тај глас примих, 50
памети мојој слидих
одкуд овој,
да с ким сам вас живот мој
проводил од младости
у великој радости 55
и у весел'ју,
да ме сад у дресел'ју
остави, нека тужу,
љувеној муци сужу?
Буд' тој такој!60
