Реци ми за милос, зач толи потамнил'
лице јес тва свитлос, ке туге имаш дил?
Ер јаки травица тер босил зелени,
дим, јак и љубица, ки јес цвијет љувени,
кад процте зорицом, рајом се сатворе; 5
ну кад их водицом облаци не зоре,
виде им прву слас, изгубе сву липос,
мирис њих не има влас тер усиле младос.
Јак горска росица вјетром уморена,
тер свијетла розица драчом поражена, 10
јак сунчана свитлос облачцем скровена,
тако је тва липос велми уцвиљена
тужицам отајним ке ћутиш прије рока;
болим се, ар не вим јур од њих узрока.
Нут ми срце прави дил' твоје тужице:
ово те окол слави, - није таке крунице.15
