Реци ми, љубави, видиш ли али не,
ови цвит гиздави што твори од мене?
Држи сву заповíед и облас на мени,
и хоће свуд мој слид да слиди ње сјени;
а слику сунчану и звиезде љувене 5
обраћа на страну, гдигод сам, од мене,
ни хоће, очима, да ме кад помили,
ни знам, што бит' има, а за њом свегј цвили,
сртећи у несвиес свегј к земљи одзгара,
кроза ч ме из ње триес небога удара. 10
Ако је ки мој гриех, што не знам, рад бих знат',
нека се на поспјех дај могу покајат'.
Тој ли је пак која сумња, ка мир смета,
или ње ил' моја рад бих знат' опета,
да вигју, с чеса мрем, је ли ки узрок мој, 15
по свиету да не грем тач сметен овакој.
Љубави, мјерила ти узми у руку,
тер ну вигј ње дила и моју одлуку,
и правду меу нами хтјеј право чинити,
нека се дај срами, тко буде крив бити.20
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
