Разправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих 2.

Матица србска, та плодна кошница, која издаје сладки мед знаности, разписала је награду за опис Буњевацах, који се од старинах у дољњих странах Угарске налазе. Лиепа хвала оному учењаку, који је у својој ревности, први о Буњевцих повео риеч у сједитби славне матице србске, те овако, како ми се чини, барем њекоје потакнуо, да и на овај, с многими врлинами надарени пук, будним оком погледају.

Ја овај чин славне србске матице срдачном захвалношчу признајем благохотним, и сматрам за варницу, из једног те исфог пориекла некадање братске љубави изкресану, коју је – жалибоже – рука незнањем кретана, с огњишта народнога одниела, оставив на њезином мјесту злобу и мржњу, зада се једнокрвна браћа презиру, глобе без узрока прогоне, и на своју ненакнадиву штету затиру. Та искра љубави, ако болест разколничтва и неби излиечила; ипак би могла на ту рану благотворан мелем издати, за да се бол сваким кораком непонавља; и направити завој, да се рана по утиску непријатна времена неразжлиеди.

Срдачна хвала славној србској матици, која је изкресала ову варницу љубави, па нам је желити, да се ова не неугаси, већ јој се подметне сходно гориво, за да се разпали медјусобне народне љубави, који пламен што се год већма подпирује, то ће и развити већу врућину исте љубави из срдца једне те исте браће.

Дај Боже, да се једном измире, братски загрле и све своје силе напну на одклоњење свих оних заприеках, које раздвајају једнородјену браћу! I док би се жељно уједињење божјом милошћу извести могло, да се све те заприеке барем изтањивају, и пукотине на тиелу народности изпуњивају, како би она злоба, која нам је везала и руке и ноге, све мање мјеста налазила, кудан би се срдца народности довијала и љубав гасила.

Ово је онај узрок, који је и мене старог склонуо, да нешто рекнем о Буњевцих, премако у велико осјећам, да оваков подхват добрано надмашује све моје и душевне и тварне силе. На то сам тием већма принукан био, што тужним оком гледам, да су Буњевци и Шокци, по науку из народа изникавши мал не сви изгубили узвишену самосвиест достојанства народног, незнавши да је како рече велики учењак Хумболдт, правом домовином, нарочито језик. Неимавши наравно ни појма оне неизрециве сласти, којом се прилива срце оног, који љуби своју народност. О којој тако племенито поји дивни Прерадовић:

па је веома риедко, да би тко изишао на мејдан своје славенске народности, чега ради се бојим, да би се братски пружена рука морала опет натраг повући, без да би се тко појавио, који би ју љубезно прихватио. А ипак заједничка пориебоћа изизкује; да се сродно сусретамо, и ако се – жалибоже – не можемо сваки пут медјусобно радовати, барем да сузе сућути заједнички помиешати узмогнемо.

Будите дакле срдачно поздрављени, браћо Срби! Та ма свиет што говорио и писао, никада неће продрмати моје најчвршће увјерење, да смо једним отцем од једне те исте матере родјени, крв од крви кост од кости. О том свједочи слог и труп тиела, маст, лик и облик, нарав, обичај и адет у радости и жалости, у јелу и питју, у одиелу и обитељском животу; у начину газдовања, мислења и осиећања у миру и рату, под једними те истими имени и презимени, и то не само овдје, већ и тамо у Хрватској, Далмацији, Босни, Херцеговини и Србији, како сам се о том и посебним искуством освиедочио, а не мало и у Бугарској. Једна те иста била је свих нас домовина, која се најприје Тракијом и Македонијом, касније Илиријом, а послие Паннонијом назвала, те медју јадранским, егејским и црним морем разастирала и у многе покрајине разграњивала па се данас називље диелом Угарска, Србија, стара и новија Хрватска, Босна, Бугарска, Румелија, Добруча, Херцеговина, Црна гора, Далмација и Истра у својих ширјих ил ужјих границах. Преко нас су многа стољећа прелетила, многе крваве битке избиле се, многи народи прохрвали, и мал не сваки своје душевне и тварне силе напињао да нас уништи.

Ал ево нас још и данас, и премако разколничтвом раздвојени, ал од једног до другог мора, од једних до других планинах увјек узпоредо станујемо; и премако су нас сви подпаљивали, ипак се никада један с другим нисмо заратили, већ само мрзили, ипак се земљом један од другог диелили нисмо. Како тврде учењаци, овамо су подолазили касније Хрвати и Срби те своје господство учврстили.