Разправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих 1.

Дрво живи из земље, гдје му се корен задубио, те по ситних жилицах црпи из ње храну; која се диели из стабла по свих гранах и гранчицах. Ал ова храна онда је тек здрава и за живот користна, ако се сљуби с оном, коју дрво по својем лишчу и гранчицах сиса из чистог зрака, прима од свјетлости и сјајности сунца, ведра и облачна неба, те се кишом и вјетром разгаљује, кроза што се претвара у ону сол, која пролази циело дрво да га оживљује и плодом надарује.

Био човјек којега му драго стања и звања и ма које вјере, никада се неможе лишити жеље, да продре у прошлост својега пориекла, и погледа у будућност особну и обитељску. То већ лежи у нарави човјека, који како се одлучује и одликује умом, чувствих и војом, тако исто живи о вјери, нади и љубави, - те ма што тко казао, остаје истином: да човјек само толико извадја из себе силах, колико је ових могао црпити из прошлости својих старијих, наиме дједа и прадједа. I колико може положити наде у будућност особну и обитељску, да она част, којом мора да обколи успомену својих предјах, она љубав, која гине за будућност својих родјених, узбуди у њем дјелотворност душевну, ћудоредну и тварну, па га учини неуморним у развијању свих својих силах, да заокружи што ширји и дубљи темељ благостању свом и својих родјених, па да си стече што више знања, што више врлинах, што више имања. Ово је природјено свакому човјеку, коме нису поремећена чувства. А што је природјено особи и обитељи, то мора да буде наравно и циелом народу.

Ево узрока, зашто сваки народ мора настојати, да се упозна са својом прошлости, за да узмогне из ње црпити криепости за будућност. Он мора спознати својих предјах мане и видјети, какове су их поради њих постизале муке, зада умије тако управити своју будућност, да се овими уклонити узмогне. Он се мора потанко упознати са свими њиховими врлинами, за да угледа ону част, која им је поради ових у дио пала, да си овием ојача и оснажи све своје душевне и тварне силе, те постане вриедним и достојним чланом човјечанства и стеће углед пред сваким другим народом. Ако хоћете дакле да утамните који народ, забашурите, сакријте му прошлост, па сте кинезке бедеме ставили пред његову будућност.

Е, па што је наравно циелому народу, то је природно обитељи и особи. Изтргните ову из обитељи, ону из народа, засјекли сте му жилу животну. Једно вриеме цé куњати, па ће на скоро увехнут и осушити се. Некористи ништа мислити, да ће се укаламити у друго стабло: то неиде, већ само у оно, које му је сродно.

Нека зна дакле сваки господујући народ, да ако милом и силом укаламљује друге народности у свој народ, да се њихов у његов претвори живот; нека знаде, да ће овим свој ослабити, а онога сасвим угушити.

Који дакле хоће и жели живити као особа, као обитељ, тај нека знаде, да му је тло живота онај народ, у ком се је зачео, родио и одгојио. Ако се пако из овога изкинуо, нека му је снага као што је била Самсонова, те ће лагано гинути, и кад тад изгинути; нека му је свјетлост ума као што је била Саламунова, та ће сваким даном залазити у тмине, док се на послиедку незадуби у помрчину, те ће му се моћи на споменик записати: »Обиит инглориус«, т. ј. отишо без трага.

Ово ме је као стара и готово немоћна принукало: да понешто разбистрим прошлост Буњевцах и Шокцах, те тием какав такав учиним роду глас, и узбудим га да дични народни понос, на изтрајну радиност, умну штедљивост, и на разбориту брижљивост за своју, своје обитељи и својега народа будућност.

Наравно, да је ово моје дјело мањкаво и траљаво, али је ипак огледало, ако баш и не онако чисто, да издаје циели облик Буњевца и Шокца, ипак показује увјек толико потанкости, да ће у њем сваки добровољан упознати виерна Славена. Радећ на том дјелу, улазио сам у аркиве, те сам у бечком војном, финанцијалном и дворском нашао сваке похвале вриедну и сусриетљиву љубежљивост, - у будимском довољни напутак; а у сегединском, суботичком, бајском, бачком и будимском самостану (манастиру) фрањевачком, сусриео се с братском љубављу и приправношћу на олахкоћење мојега рада. Жупанија бачванска те град (варош) Сомбор, Суботица и Баја, радо отвара свој аркив. У Баји и Суботици су списи новијег времена тако у ред доведени, да ћеш у сваком одмах наћи, ако што новијега потражио будеш, али стари су – жалибоже – онако како су се пресељивали аркиви, у гомилах заосталих. Медјутим ми је на свако добро спремни аркивар бајски очитовао, да ће настојати, и оно старо уредити. А недвојим да ће се наћи муж и у Суботици, који ће за оне старе, својих прадједа списе нове гробнице приправити, и тјелеса с новими завитци у исте положити. У градском аркиву сегединском, гдје сам списе града (тврдјаве), као потисанске капетаније – тражио, дознао сам, да су ови за добе војводине у Темишвар пренешени.

Ово све напомињем зато, да онај, који пошао буде мојим трагом, (а таков да ће се родити, којега ће срце тежити к свом роду, о том нећу да двојим), нека зна, камо да се окреће, гдје да што тражи. Тај би понајприје проучити имао аркив тврдје Петроварадина, као аркив бившег заповједничтва подунавског, пак онда горе наведене нека потражи, а и оне уз Тису лежећих повећих обћинах разгледа, па ће сигурно још више податаках стећи, но што сам их ја изнашао, који поради малаксања, више труда и времена на овај посао жртвовати нисам могао.

Ипак му као непознани пријатељ препоручујем, да си стече знање језика ниемачког и латинског (дјачког), будућ да су списи мал не сви у ових састављени, да неиде на тај пут, а да се није точно упознао с писменом у ком се листине састављају; па ако је Буњевац ил Шокац, да се наобрази подпуно у знању ћирилице, јер су многи стари списи с овом писани били. Нећу да тврдим, али ми се ипак чини, да су наши стари више но ми познавали ћирилицу, те су и ову за своју својину сматрали. Барем се то мора наслућивати, када видимо, да су записници и у Баји ћирилицом писани били, акопрем се зна, да је овдје увјек Буњевацах но Србах било, - а у Сомбору ако небијаху у већини, то су ипак у једнаку броју са Срби били, и у градској виећници (варошкој кући) прве части заузимали. Па су се и овдје стари списи већином у ћирилици састављали.

Наравно, да је овдје и у оном жупанијском аркиву, у несретној години 1848. много уништено, што би нам данас у разпознању старине користним било; а знамо уза то такодјер, да је све оно, што је прије мохачке битке сакупљано било, у прах и пепео обраћено. Штета, превелика штета, што нисмо предања о старинах онако помно сакупљали и у памети задржали, као што их је онај племенити Буњевац Иван Мургић, умировљени граничарски пуковник, тамо оних Буњевацах у Хрватској сакупио и побиљежио. Ах, колико је било старих, који су радо приповиедали , а ми невриедни унуци нисмо их слушали, дапаче и оно што смо чули, и то смо што прије с памети свргли, јер смо – жалибоже – част и поштивање наспрам својим старијим изгубили, чим смо се у чоху (сукно) заодјенули.

Браћо, ако се још који Буњевац излегао буде, који се није свога рода застидио, нека послуша остарјела Буњевца и Шокца, да му изприповиеда, што је од својих старијих на уста примио, те нека то побиљежи! Вјерујте, да је ово веома скупоцјени бисер, којим ако су накићени унуци, заисто ће чашћу продичени бити. Еј, да ми је памети било као што није, кад сам већ момком постао, колико бих од моје баке увиек радо приповиедајуће, знаменитих стварих чуо био, које бих сада као омиљелу јествину, свому роду изнашао! – Фрањевци редовници су нам хвалевриедно сачували оно, што се вјерскога живота наших стварих тицало; али што је засиецало у нутарње одношаје обитељског, градјанског и народног живота, то су дједови и старке приповиедале, а дјевојке и младе (снаше) пјевале: па је једино наша кривња, што свега овога успомену нисмо сачували.

Буди свим пријатељем срдачна хвала, који су ми, у овом по мене веома трудном послу ишли на руку. Врх свих ипак буди најтоплија ученом Фрањевцу, отцу Еусебији Ферменџину, бајског манастира предстојнику, кој ми је благодарно неизбројених податаках на разполагање посудио.

Фратар је ово по годинах још млад, ал ученостју веома стар. С киме када се разговараш о повиестничких стварих, мислиш: да стојиш приед кошницом сладјана меда попуњеном. Његове у свем реду светога Фрање сјајне врлине, прославио је свети отац римски папа, када га је 1881. године уз римског генерала-равнатеља свих по свиету Фрањевацах – генералним Дефинитором – савјетником равнатељским, каквих има шест, именовати благоизволио.

Он је муж достојан, да га пазљивим оком прати Славенство на то ново одликовано мјесто, недвојећи: да ће му бити у знаности и криепостима, сјајућом звиездом. Родио се у Винги од родитеља бугарах, ал како о њем биљежи Сриемски Хрват, то ти је прави правцати Хрват.

Бог дао! па наш учени отац Еусебија у великој Бугарској, постао свиетлим ступом, и да уз његову поуку, тај племенити Славенски народ увиди, гдје је истина људству по Исусу навиешћена; те се поврати у нидра свете мајке цркве. А свем нашем роду буди жива жеља, да погледа у племенито лице својих дједовах и прадједовах, па се осоколи неприкидно гледати у вис и у будућност своју. За да прије вриемена неугине, па му се на споменик не запише »Обиит инглориус«, отишао је без трага.

Ово је горућа жеља свој род љубећега Писца.